Komentar: Nezaborav

SRBIJA je dobila film "Ratne priče sa Košara". U čast 108 poginulih vojnika. Mahom mladića. I čast preživelih, sa doživotnim ranama, sećanjima, zvucima i kajanjem zbog samo jednog pitanja: "Zašto su poginuli moji drugovi, a ne ja?"

Trebalo nam je 20 godina. Da im cela Srbija makar čuje imena. Da sazna za natčovečanski podvig odbrane granice ka Albaniji, borbu sa mnogobrojnijim neprijateljima, hiljadama terorista OVK. Po vrletima Prokletija.

Vojnici Radojičić, Gobeljić, Jocić, Pavlović, Koja, Jaguar... Heroji. Zaboravljeni. Sramno proglašeni borcima Slobodana Miloševića. Otpisani zbog bednog dodvoravanja vlasti zapadnim silama.

Baš onako kako se Srbija odricala srpskih vojnika. Na primer, Momčila Gavrića. Sa osam godina bio je kaplar, a sa deset, odlukom Živojina Mišića na Kajmakčalanu, podnarednik. Izbegao je streljački vod partizana zbog "izdaje", jer ga je srećom, jedan vojnik prepoznao. A, zbog rečenice: "Meni Albanci nikada neće biti braća", poslat je na Goli otok.

PROČITAJTE JOŠ: Košare su dijamant na maču srpskih pobeda

Ili Milunke Savić, heroine Prvog svetskog rata, ranjavane devet puta... Odbila je da se preseli u Francusku i dobije vojnu penziju i ostala u svom Beogradu radeći kao čistačica u banci.

U ovaj mozaik dobro se uklapa jedan lični primer. Na vrata porodične kuće mog ujaka, Kajice Pavlovića, 27 godina posle njegove smrti od posledica rata u Hrvatskoj, zakucao je čovek sa pitanjem:

- Da li je porodica saglasna da jedna ulica u Bariču, gde je živeo i bio omiljeni lik, nosi njegovo ime?

Želja porodice da se ne zaboravi, jača je od traženja razloga i motiva zbog čega tek posle toliko vremena. Jer, najmanje što možemo da uradimo za sve časne srpske vojnike je da ih pamtimo. A, i to je tako malo, s obzirom na njihovu žrtvu.