KOMENTAR: Košare naši Termopili

KADA su Persijanci udarili na grčke zemlje sa najvećom vojnom silom u dotadašnjoj istoriji, na putu im se našlo nekoliko desetina samostalnih polisa, često sukobljenih i suprotstavljenih, ali u odsudnim trenucima rukovođenih idejom o zajedničkom helenskom identitetu. Nekoliko stotina Helena je u Termopilskom klancu odolevalo toliko dugo i uporno da je to nepopravljivo uništilo moral napadača, a Helene u potonjim bitkama kod Plateje i Salamine učinilo nepobedivim.

Bilo je u prošlosti čovečanstva mnogo bojeva, ali samo su se neke epizode iz nepregledne istorije pokolja uzdigle do nivoa opšte moralne lekcije. One o kojima se pripovedalo i pevalo. Poatje, Aženkur, Alamo, Kulikovo polje, Staljingrad, Termopili, nisu samo toponimi i mesta pobede ili stradanja, to su izvorišta državne i nacionalne snage, hramovi u kojima su potonje generacije plele vence nekih novih, sopstvenih pobeda. Svi veliki narodi imaju takva mesta, a Srbi ih imaju i previše: Kosovo polje, Mišar, Deligrad, Cer, Kolubara, Kajmakčalan... broja im se ne zna, i svaka generacija tom spisku doda još poneko ime. Košare su upravo takvo mesto. Tamo je naša generacija posejala cveće za neka nova pokolenja.

PROČITAJTE JOŠ: TAJNA VELIKOG KONVOJA: Kako je 252. oklopna brigada neopaženo prebačena na Kosovo i Metohiju

Na današnji dan pre 20 godina je sve počelo, a trajalo je do završetka rata. Nekoliko stotina naših vojnika nedeljama je odolevalo višestruko brojnijoj sili. Strateški bombarderi po njima su sipali kasetne bombe, tukli su ih "apači" i albanska artiljerija, napadale horde terorista i plaćenika, i na kraju su sa Prokletija sišli ponosni i uzdignuta čela, kao pobednici i dostojni potomci slavnih predaka. Podvig tih mladih ljudi i naše herojske vojske u odbrani Srbije mora biti zauvek ovenčan slavom i postati deo kolektivnog sećanja budućih generacija.

Ideolozi globalizacije danas govore o prevaziđenosti koncepta države i nacije, ali po pravilu oni svoju filozofiju globalnog sela budućnosti propovedaju iz država koje veoma ljubomorno čuvaju i svoju teritoriju i nacionalni identitet i kult zastave. Izgleda da su tim i takvima samo male države i nacije prevaziđene. Sećajući se Košara pokazujemo da nismo mali i da se ne damo izbrisati. Večitu zahvalnost dugujemo junacima sa Košara, ne samo zbog toga što su životima branili svaki kamen zemlje Srbije, već i zbog toga što su generacijama sadašnjim i budućim poručili da srpski narod i država ne pristaju na to da se samoponište i odreknu prava na svoju posebnost i budućnost.

Englezi su od srednjeg veka do danas bivali obuzeti ponosom na dan Svetog Krispina i svaki bi se, na pomen Aženkura, baš kao što je Šekspir i predvideo, osećao manje vredno i muževno zato što nije lično učestvovao u toj slavnoj pobedi. Danas samo nekoliko stotina njih može da kaže: "Ja sam bio na Košarama". Ta reč je vrednija i svetlija od bilo kog ordena, jer "srećna nekolicina" junaka sa Košara posvedočila je u ime svih nas da smo kao narod dostojni svoje istorije.

Bez obzira na sve strahote i ogromne žrtve naših momaka, čitava je vojska onih koji im makar potajno zavide i žale što nisu bili u prilici da se ovenčaju njihovom slavom. Junaci sa Košara bili su pobednici i u ratničkom i u moralnom smislu, jer branili su i odbranili svoju zemlju. O tome se mora govoriti i pevati, o tome se moraju snimati fimovi i držati predavanja, budući da u svojoj novijoj istoriji nismo imali mnogo, u moralnom smislu, nedvosmisleno čistih i veličanstvenih trenutaka kakve su bile bitke na Košarma i Paštriku. Nadam se da će nam sećanje na Košare dati snagu za buduće mirnodopske pobede, jer ako su ti ljudi, a mnogi među njima su bili jedva punoletni, mogli da izdrže i pobeđuju u onako neravnopravnom ratu, kakav izgovor mi imamo da ne pobedimo u miru.