Komentar: Prašina

ZABORAV je kao smrt. Zaboraviti žrtvu isto je kao drugi put je ubiti. Mnogo je istorijskih razloga da s ponosom negujemo sećanje na naše slavne i požrtvovane i žrtvovane pretke, ali mi to ne radimo, ni ozbiljno ni odgovorno, poput drugih pametnih nacija.

U jeku našeg opravdanog ogorčenja usmerenog na hrvatske istoričare, spremne da nečovečnim potezom gumice obrišu po tri-četiri nule sa brojki žrtava u Jasenovcu, u Arhivu Vojvodine pronađen je zaboravljeni nemački dosije iz 1941/'42. godine sa opisima i dokazima ustaških divljanja nad Srbima, Jevrejima i Romima u logorima u Jasenovcu, Gradiški, Bosni i Hercegovini.

Nemci su nam taj dosije najverovatnije ostavili greškom, u brzini, pri povlačenju iz upravo oslobođenog Beograda, a mi smo ga, izgleda, svih ovih godina, krili od - samih sebe. Najviše boli činjenica da je od 2008. godine, kada je ova dragocena arhiva preko Beograda i Sremske Kamenice najzad dospela u Novi Sad, još 11 godina bila prepuštena zaboravu.

PROČITAJTE I: Komentar: Kokoške

Jesu li naši preci zaslužili ovakve potomke kojima ceo vek nije bio dovoljan da sačine kompletnu bazu podataka sa imenima Srba izginulih u ratovima? Ni evidenciju grobalja, ni tačne podatke o broju poginulih ratnika do 1918. godine, kao ni nastradalih u ratovima devedesetih?

Koliko još naših predaka prekriva prašina u raznim depoima? Da li ćemo i dalje sa hrvatskim kvaziistoričarima voditi jalovu medijsku bitku licitirajući logoraškim brojkama ili, poput mudrih Jevreja, kako to predlaže i dr Žarko Dimić iz Arhiva SANU u Karlovcima, najzad oformiti muzej žrtava kako bi dokumenti o svim našim stradalnicima najzad počivali u miru. U našem i u sećanju naših potomaka.