Dejan Mirović: Zabrana političke prirode

U inkriminisanoj izjavi zbog koje mi je zabranjen ulazak u Crnu Goru bio sam mnogo blaži u oceni karaktera crnogorskog režima od OLAF-a – agencije EU koja se bavi otkrivanjem prevara i prekograničnog nelegalnog prometa, kao i od američkog časopisa „Forin afers“. Pitam se da li će i oni na sličan način biti procesuirani ili je to rezervisano samo za neposlušne Srbe, kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Dejan Mirović, kome je, nakon što je od strane crnogorskog režima proglašen nepodobnim, nedavno zabranjen ulazak u rodnu Crnu Goru.

* Prešli ste put od istaknutog intelektualca do gotovo državnog neprijatelja Crne Gore. Da li ono što se vama desilo, od javnog procesuiranja do zabrane ulaska u zemlju, u velikoj meri može da posluži kao paradigma u tumačenju procesa desrbizacije Crne Gore?

- Slučaj četvorice „zabranjenih“ intelektualaca, među kojima su živa legenda Bećković, dvojica uglednih istoričara, te moja malenkost, pokazuje da crnogorski režim u svom delirijumu ima patološku želju da kontroliše medije ne samo u Crnoj Gori već i u Srbiji. Neadekvatna reakcija vlasti u Beogradu je osokolila režim u Podgorici da s diskriminacije Srba u Crnoj Gori pređe i na proganjanje srpskih intelektualaca u Srbiji. Kada se radi o meni, zabrana ima još jedan cilj. Srpski državljani koji su rođeni u Crnoj Gori i tamo imaju najbližu porodicu (u mom slučaju mama i brat u Ulcinju) i porodični dom, moraju biti zastrašeni i disciplinovani ukoliko ne podržavaju režim u Podgorici. Delirijum režima u Podgorici se ogleda u činjenici da upravo oni godinama krše medijske slobode na najgrublji način. Najbolji primer je prebijanje uglednog novinara Gojka Raičevića 2015. od strane policije ili ranjavanje novinarke u Podgorici 2017. Kakva je medijska scena u Crnoj Gori pokazuje i činjenica da od 2004. nije rešeno ubistvo glavnog urednika dnevnog lista „Dan“ Duška Jovanovića. Ipak, sve to ne smeta režimu u Podgorici da nam drsko drži moralne lekcije i u Srbiji i da određuje, kao u mom slučaju, šta neko sme da govori na internet-portalu.

* Šta smatrate da je bilo presudno u vašem javnom delovanju što vas je učinilo u očima crnogorskog režima bezbednosnom pretnjom i osobom non grata?

- Upoznat sam sa odredbama crnogorskog Zakona o strancima, ali kao univerzitetski profesor međunarodnog prava dobro znam i koje su granice slobode izražavanja na osnovu Evropske konvencije. U vezi s tim nikada nisam negirao da je Crna Gora članica UN, ili tvrdio da nije priznata na Berlinskom kongresu 1878. Nikada nisam pozivao na nasilje, državni udar ili rušenje ustavnog poretka. Nisam vređao državne simbole (zastava, grb, himna). U retkim javnim nastupima sam primetio da crnogorski režim ima nesrazmeran uticaj na društveni i politički život u Srbiji. To je moj pravi „greh“. Crnogorski režim se identifikovao sa državom što pokazuje njihovu komunističko totalitarnu svest. Uostalom nije slučajno da podižu Brozu spomenik u Podgorici. Činjenica da sam oko sat čekao na granici jer je policija čekala uputstvo iz Podgorice govori da je zabrana političke prirode. Moja sudbina je ipak bolja od one koju je režim namenio opozicionim poslanicima Medojeviću i Kneževiću. Njih zbog verbalnog delikta hapse i progone bez skidanja imuniteta uz nadripravna opravdanja.

Foto Z.Jovanović

* Podgorička skupština poslužila je kao zamajac u daljim antisrpskim potezima crnogorskog režima. Čini se da je ovo što se u ovom trenutku dešava prirodan i ogoljen nastavak brutalnog obračuna sa svim srpskim elementima?

- Nisam predviđen da govorim na obeležavanju Podgoričke skupštine. Ipak, i pored mojih demantija, crnogorski režim je uporno pronosio neistine da sam na spisku govornika. To pokazuje da im je namera bila da se sakrije pravi razlog za moju zabranu, a to je ukazivanje na uticaj crnogorskog režima u Srbiji. Što se tiče samog obeležavanja Podgoričke skupštine, histerični napadi na taj događaj samo pokazuju ispravnost moje teze. U Beogradu je Crnogorska filharmonija obeležila godišnjicu crnogorske državnosti 2017. na Kolarcu uz podršku srpskog Ministarstva kulture. S druge strane, u Podgorici Srbi imaju problem da obeležavaju datume iz svoje istorije iako nikoga ne vređaju niti primoravaju da im se pridruži. To sve govori da ne postoji reciprocitet u odnosima Srbije i Crne Gore i da crnogorski režim ima veću moć u Beogradu nego u Podgorici. Još jedan primer. Pokojni Aleksandar Nikitović, šef kabineta V. Koštunice, takođe je rođen u Baru, gde mu živi najuža porodica. Iako je bio neuporedivo uticajniji od mene kada se radilo o srpsko-crnogorskim odnosima, nikada mu nije zabranjen ulaz u rodni grad iako ga je režim u Podgorici mrzeo kao dokazanog srpskog patriotu i poštenog čoveka. Mogućnost primene reciprociteta od strane Beograda je tada ohladila usijane glave u Podgorici. Sada toga nažalost nema. Hapse se i drže u zatvoru devojčice poput Sare Vidak, penzionerka Branka Milić je prinuđena da beži u srpsku ambasadu usled šikaniranja u zatvoru i na sudu. Istovremeno, ambasador Bingulac se ne meša u svoj posao dok 40 srpskih ambasada zastupa i crnogorske interese u svetu.

* Ko se nije oglasio a bilo je očekivano da osudi ovo flagrantno kršenje ljudskih prava. Uostalom ljudska prava u EU su vaša doktorska disertacija. Da li je neko iz EU reagovao na antisrpske mere koje sprovodi Crna Gora?

- Takozvana druga Srbija kao višedecenijski instrument Zapada, još od vremena Brozovog režima i njegovog dvorskog intelektualca Radomira Konstantinovića, „oca“ drugosrbijanske elite, nepokolebljivo sledi svaku antisrpsku akciju. Tako je i danas. Zato me nije iznenadio horski napad lažnih boraca za ljudska prava na četvoricu „zabranjenih“. Od dueta Čeda–Čanak, novinara „Blica“, muzikanta bliskog prethodnim i sadašnjim vlastima, CESID analitičara koji su za vreme crnogorskog referenduma otvoreno navijali (iz lukrativnih razloga) za nezavisnost, do kolumnista u listu „Danas“ doživeli smo najprimitivnija vređanja. Verovatno to rade u skladu s uputstvima sa Soroš univerziteta. Oni malo pametniji pripadnici takozvane drugosrbijanske elite sa RTS-a, ili bivši komunisti poput Sonje Liht, Radivoja Cvetičanina ili Latinke Perović ćutali su na grubo kršenje naših ljudskih prava. Nisu ga osudili jer bi se tako zamerili svojim prijateljima u Podgorici. Što se tiče EU i Saveta Evrope angažovao sam, po mom mišljenju, najboljeg advokata u ovoj oblasti Ivana Ninića. Žalba crnogorskom pravosuđu je već podneta preko njihove ambasade, a nakon toga obratićemo se Evropskom sudu za ljudska prava.

* Na listi nepodobnih našao se nedavno i patrijarh Irinej. Ništa poželjnije nije ni monaštvo Mitropolije crnogorsko-primorske. Kako objašnjavate činjenicu da je daleko više onih koji se deklarišu kao vernici SPC u Crnoj Gori od onih koji se deklarišu kao Srbi?

- Moj „greh“ je svakako i govor na konferenciji u Medija centru povodom napada na mitropolita Amfilohija u januaru 2018. U pitanju je Apel za odbranu KiM. Primetio sam tada da su napadi iz Podgorice i Beograda slični i koordinirani. To nije bilo slučajno. Napadi iz Podgorice na SPC su nastavljeni mesecima posle. Vrhunac su dostigli nakon najava da će patrijarhu Irineju biti zabranjen ulaz u Crnu Goru. Većina pravoslavaca u Crnoj Gori su vernici SPC. To pokazuju i ankete o popularnosti SPC u Crnoj Gori. Dakle, dobar deo stanovnika koji se izjašnjavaju kao Crnogorci nije neprijateljski nastrojen prema SPC. Režimu u Podgorici to očigledno smeta jer se on održava na podelama. Naravno, u tim napadima na Mitropoliju režim u Podgorici ima saveznike i u Beogradu. To je drugosrbijanska takozvana elita koja je veoma uticajna i u vlasti, ali i u opoziciji. Oni, kao i njihovi prijatelji u Podgorici, već godinama napadaju mitropolita a ta mržnja se očigledno proširila i na patrijarha.