Komentar: Vučić i smrt novinara

POSTOJI jedna definicija destruktivne kritike koja kaže da se ljudi njome bave da bi zadovoljili svoj ego i osećali se bolje. Zovu je i zla sestra konstruktivne kritike, ona kojom se kompenzuju sopstvene frustracije, leče kompleksi i prazni negativna energija. Po psiholozima je opasna, jer izaziva ljutnju, povređenost, odbacivanje i nepoštovanje. I uvek se zasniva na tome da se kritikuje osoba, a ne njeno delo, i služi ne ispravljanju nečega, nego ogovaranju, ne nudi rešenja nego samo zamera, ne priznaje ništa dobro što je urađeno, nego je sve negativno, i, na kraju, implicira zahtev - ima da se promeniš, ili...

Pre samo nekoliko dana, dostignut je i vrhunac. Jedna od redovnih kritičarki (to je postalo gotovo zanimanje) izjavila je da danas novinare doduše ne ubijaju, ali se ovi "sve više razbolevaju i umiru". I sve da se zanemari onaj osnovni nonsens - da najveći broj kritika medijskih sloboda i odnosa vlasti prema medijima biva i objavljivan, emitovan, upravo u medijima (dakle, ne u lecima koji se ilegalno dele, ne preko piratskih radio-stanica koje proganja tajna policija...), ova izjava jeste paradigma destruktivne kritike kojoj je izložena vlast u Srbiji. Zato što podrazumeva dve stvari. Prva, da su novinari danas podložni bolestima i smrti zato što je Vučić na vlasti. Druga, da bi, ali baš svi, bili živi i zdravi samo da Vučić nije na vlasti.

PROČITAJTE JOŠ - Vučić o novinarima koji nisu pušteni na prijem povodom Dana BIA

Treća sitnica se ne podrazumeva, ali, na žalost kritičara, nekako ipak izlazi iz ove tvrdnje, i glasi: u vreme Borisa Tadića, novinari niti su išli kod doktora, nisu imali tu potrebu, niti su završavali dva metra pod zemljom, jer je besmrtnost bila zagarantovana svakom ko se bavi tom, inače ni najmanje stresnom profesijom. Bogdan Tirnanić, može se dalje zaključiti, koji se prevario i umro 2009. godine, u jeku vladavine Tadića, uradio je to samo zato što mu se učinilo da je Vučić na vlasti. Svakako najveća greška koju je u karijeri napravio. Svi posle njega umrli su isključivo zbog Vučića. Izjaviš to, olakšaš sebi dušu, dobiješ sto poena, najbolje ocene društva u kafani, središ frustraciju, i boli te uvo za to što, u suštini, nisi uradio ništa, ni za društvo, pa čak ni za uspeh onih u političkoj areni za koje se, kao, zalažeš. Zato što se ne zalažeš ni za šta drugo, nikada i nisi, nego za lovu koja ti je ispala iz džepa, za sve benefite koje si imao dok su "tvoji" bili na vlasti.

PROČITAJTE JOŠ - Vučić odbrusio Skotu: Nisi ti tu da ispravljaš novinare, već da odgovaraš na pitanje; Što pregovarate sa Srbijom, ako je to nezavisna država

Pritom te boli uvo i što su ti "tvoji" bili ista vlast kakva su danas opozicija. Bez ideje, sklepani sa raznih strana da bi imaginarni dvor izgledao lepše i moćnije, tebi je važno bilo da se vrte sekunde, stiže lova od reklama, a ni kafica sa njima nije bila naodmet. Fini ljudi, ne pritiskaju medije, a može s njima i poslić da se napravi. A kada sve to prođe, lepo sedneš, sve sa njima, pa ogovaraš. I ne primećuješ da, svi zajedno, i dalje nemate ideju nego da se bavite istim onim poslom kojim se palanka odvajkada bavi - virite malo preko plota i čaršiji javljate strašne vesti. Na primer, da je onaj manijak u gradskom prevozu u stvari član predsedništva SNS, a u najmanju ruku član Saveta REM i dokaz da je sve zlo, kod nas, samo zbog onoga zbog kojeg i novinari umiru. Ili, da je brdo u Grdeličkoj klisuri palo zbog Vučića. Da mu je sin viđen sa navijačima. A ćerka na letu za London. Da mu je brat vlasnik "Franša"... I, naravno, da i novinari umiru.

Na njihovu nesreću, čaršija je, izgleda, izašla iz perioda infantilnosti, pa sve više i glasa baš za Vučića, moguće i zato što ih interesuju poslovi, infrastruktura, BDP, plate, penzije, i mir, kao uslov svih uslova. Ubeđeni da su mediji ključ, a ne politika sama, ništa drugo i ne pokušavaju, nego da srede te medije, zabrane one koji su protiv njih, po nekoga i osude, zaboravljajući, pritom, da ponavljaju baš sve ono zbog čega su, na tribini "Danasa", skrušeno izjavili da ni u "njihovo vreme", stanje u medijima "nije bilo sjajno". A baš to su radili, ono što danas traže NUNS i NDNV u svojim apelima. Nisu davali reklame nikome ko nije bio na liniji. I baš to su radili, ono što danas traži Đilas, tražeći krivičnu odgovornost za Vučićevića. Slali, bukvalno, u zatvor one koji su pisali bilo šta loše o njima. Ukidali presumpciju nevinosti, kao princip, zabranjujući, unapred, sve koji im nisu bili po volji. I sada bi, ponovo. Sve to, da bismo se, svi mi, vratili u ono divno vreme kada o vlastima, godišnje, u medijima, nije bio objavljen ni deseti deo onoga što se, danas, u medijima, objavljuje dnevno o Vučiću, a slobodi naklonjeni novinari ponovo dobili svoj deo kolača. I kaficu, naravno, bez pritiska.

Društvo, u kojem kritikom ne komanduju kompleksi i lična dobit, u kojem se normalno pohvali ono što je dobro, a argumentovano, uz suvisao predlog, kritikuje ono što ne valja - to društvo njih ne interesuje. Baš kao što ih, suštinski, ne zanima ni da budu vlast, pošto ne bi znali šta će s njom. I baš kao što ih ni sloboda medija ne zanima, jer tek s njom ne bi znali šta. Zbog suštinske nezainteresovanosti za društvo, oni danas najavljuju "radikalizaciju" svoje borbe. Zaista želim da vidim šta će da rade, bar dok ih ponovo ne rastera ona od pedeset kila, osim da bacaju kletvu:

- Ako glasaš za Vučića, mrtav si. I više od 60 odsto Srbije odmah crkne. A oni onda žive večno. Uz kaficu. Čista fatamorgana, zar ne?