Dodikov Krim

Milorad Dodik je neposredno posle izborne pobede lansirao novu spoljnopolitičku bombu. U intervjuu datom moskovskom listu „Izvestija“, budući srpski član Predsedništva BiH najavio je da će tražiti da Bosna i Hercegovina prizna Krim (i Sevastopolj) kao deo Rusije.

PRIZNANjE KRIMA

„Založiću se u Predsedništvu da priznamo Krim kao sastavni deo Ruske Federacije. Referendum o pripajanju je bio demokratski i legalan čin, sproveden u skladu sa međunarodnim pravom i Poveljom Ujedinjenih nacija o pravu naroda na samoopredeljenje. Nameravam, kad za to budem imao priliku, i da posetim Krim“, poručio je prvi čovek Republike Srpske.
Naglasio je da ne strahuje da će zbog ove „jeresi“ biti izložen pritiscima Ukrajine.
„Na koga Ukrajina može da vrši pritisak? Ona treba da rešava svoje unutrašnje probleme i poboljša odnose sa Rusijom“, uputio je Dodik savete zvaničnom Kijevu.
Jasno, nije trebalo dugo čekati reakciju „uvređene strane“, koje nam je kroz svoje saopštenje prezentovala Ambasada Ukrajine u Sarajevu.
„Izjava Milorada Dodika je neprijateljska prema Ukrajini i ona može štetiti odnosima dve prijateljske države, kao i autoritetu Bosne i Hercegovine u međunarodnoj zajednici. Ovakve izjave su protivne ocenama koje su dali SAD i međunarodna zajednica“, navode predstavnici Porošenkovog režima u Bosni i Hercegovini.

Ako ostavimo po strani pitanja kakav stvarni autoritet ima država koja je decenijama pod praktičnim stranim protektoratom, kao i zašto je Amerika u ovom saopštenju stavljena ispred (ali i izvan) međunarodne zajednice, nameće se utisak da su predstavnici zvanične Ukrajine – umesto iznošenja suštinskih argumenata u prilog odbrani integriteta njihove države – samo ponovili već toliko puta otrcanu floskulu o „podršci koju uživaju u Vašingtonu“, te, kao po inerciji, osudili „novog grešnika“ koji dovodi u pitanje njihovu „krimsku istinu“.

Naravno, svima je jasno da, zbog odnosa snaga u Predsedništvu BiH u kome na braniku NATO integracija čvrsto stoje Šefik Džaferović i Željko Komšić, ne postoji opasnost da Bosna i Hercegovina prizna Krim kao deo Rusije. Toga je, bez sumnje, prilikom davanja ove izjave bio svestan i Dodik, ali je njegova poruka imala drugu poentu. Najavom da će se zalagati za priznanja Krima kao dela Rusije, poslao je signal da u spoljnoj politici BiH više neće biti prisutni samo monotoni NATO-evropski tonovi (koji su, zbog straha ili uverenja dosadašnjih srpskih predstavnika, svetu predstavljani kao jedinstveni stav svih u ovoj državi), već da će se čuti i autentični glas Republike Srpske, koja, takođe, ima svoje prijatelje i interese.

NOVI KURS SRPSKE

PROČITAJTE JOŠ: POSTAO DEDA PO 6. PUT: Dodik častio na granici povodom rođenja unuka, nazdravio rakijom i zapevao (FOTO)

Neosporno je, međutim, da Republika Srpska i Rusija nikad nisu imale bolje odnose nego dosadašnje, nešto više od dve decenije faktičkog postojanja prve srpske državne tvorevine na prostoru Bosne i Hercegovine. Ti odnosi su u proteklom periodu prolazili kroz razne faze i bili diktirani (limitirani), kako objektivnim mogućnostima (snagom) pre svega većeg partnera, tako i subjektivnim interesima i procenama onih koji su bili na kormilima dve strane.
Činjenica je da je srpski narod na prostoru nekadašnje centralne jugoslovenske republike tradicionalno rusofilski orijentisan, mada su decenije titoističkog demonizovanja informbirovaca i širenje straha od „velikodržavne politike Moskve“, te s druge strane popularisanje „demokratskih vrednosti Zapada“, u određenoj meri – a posebno među visokoobrazovanim urbanim stanovništvom – promenili u negativnom smislu ovaj odnos prema „vekovnoj majčici“.

RAZOČARANjE U JELjCINOVU RUSIJU

Ipak, Srbi sa ovog prostora su u vreme raspada Jugoslavije, koji se poklopio s nestankom Sovjetskog Saveza, očekivali podršku od nove „demokratske Jeljcinove Rusije“ mada su bili svesni činjenice da najjače karte drže Vašington i njegovi zapadnoevropski partneri u Londonu i Berlinu. Razočaranje u Moskvu usledilo je ubrzo. Kremlj je, sledeći poteze Zapada, priznao nezavisnost Bosne i Hercegovine ignorišući fakat da o tome nije bilo saglasnosti sva tri konstitutivna naroda, a ubrzo je dao „zeleno svetlo“ za rezoluciju kojom su u Ujedinjenim nacijama „zbog agresije u BiH“ uvedene totalne sankcije Saveznoj Republici Jugoslaviji. Spisku poteza kojim je kooperativna Jeljcinova Rusija nanela dugoročnu štetu srpskim interesima – ali kasnije će se pokazati i interesima vlastite zemlje – treba dodati i izglasavanje rezolucije o osnivanju haškog suda za kažnjavanje ratnih zločina učinjenih na prostoru bivše Jugoslavije, koji je bio i ostao „batina“ za ostvarenje globalističkih ciljeva na ovom prostoru.
Bilo je to vreme kad je ruskom diplomatijom komandovao famozni američki učenik Andrej Kozirjev, čovek koji se proslavio tvrdnjom da njegova zemlja nema nikakvih posebnih, vlastitih međunarodnih interesa. Nije skrivao netrpeljivost prema „srpskim nacionalistima u Bosni i Hercegovini“, a posebno je koristio propagandu zapadnih medija o „strašnim zločinima nad muslimanima u Bosni“ kao izgovor zbog kojeg Rusija, „koja ima veliki broj pripadnika islamske veroispovesti u svojoj državi, ne može da podržava politiku Pala“.

Koliko je Kozirjev znao da se nediplomatski ponaša prema predstavnicima Republike Srpske govori detalj s njegovog sastanka s Radovanom Karadžićem, održanog u junu 1994. godine u Moskvi, gde je tadašnji prvi čovek RS došao da primi nagradu „Mihail Šolohov“ koju mu je dodelio Savez pisaca Rusije. Autor ovih redova, koji je tada kao izveštač lista „Javnost“ pratio ovu posetu, nikad neće zaboraviti da je prvi diplomata Kremlja pre započinjanja delikatnih razgovora sa Karadžićem u Ministarstvu spoljnih poslova Rusije zatražio od svog sagovornika da se pred novinarima unapred javno obaveže da će prihvatiti mirovni plan takozvane međunarodne Kontakt grupe, inače nepovoljan za Republiku Srpsku. Još drastičniji primer nediplomatskog ophođenja Kozirjeva prema predstavnicima Republike Srpske jeste incident na zajedničkom ručku u Moskvi, čega se priseća jedan od članova delegacije sa Pala koja je boravila u glavnom gradu Rusije na pregovorima o planu Kontakt grupe.
„Kozirjev je priredio zajednički ručak i kada smo već počeli da jedemo, on je zatražio da prihvatimo plan Kontakt grupe. Kada smo to odbili, ministar spoljnih poslova Rusije se digao i rekao: ’Dobro, e onda sada nema ručka.’ Tek kad smo i mi ustali i pošli da napustimo prostoriju, on je promenio odluku i pozvao nas se da se vratimo i nastavimo sa ručkom“, ističe ovaj, tada visoki funkcioner Republike Srpske.
Ruska diplomatija je u tom periodu – kada je najveća zemlja sveta bila ekonomski i moralno na kolenima i izbušena domaćim „liberalnim“ sprovodiocima zapadnih interesa – nastojala da izvuče dividende iz toga što će, predstavljajući se kao prijatelj Republike Srpske, vršiti pritisak na njeno rukovodstvo da prihvati unapred pripremljene, najčešće neizmenjive zahteve Amerike i njenih evropskih partnera. Jedan od onih koji su sprovodili takav „kurs“ bio je tada relativno mladi i perspektivni diplomata Vitalij Čurkin, koji je prilikom razgovora na Palama toliko preterao sa pritiscima da mu je član pregovaračke delegacije domaćina rekao: „Vi ste ruski Amerikanac!“ Godine su prošle pa je u izmenjenim okolnostima taj isti Čurkin, sada kao predstavnik Rusije u Ujedinjenim nacijama, stavio veto na predlog britanske rezolucije kojom je Srbe trebalo trajno žigosati za genocid u Srebrenici. Posle njegove iznenadne smrti u Njujorku Srbi iz Republike Srpske su odlučili da ovom diplomati u znak zahvalnosti za uloženi veto podignu spomenik, koji je i otkriven 2017. u Istočnom Sarajevu.

PROČITAJTE JOŠ: VRH SDS-a ZA KOALICIJU SA DODIKOM: Većina članova za veliki savez sa SNSD-om; Rasprava i o ostavci Govedarice

POMOĆ SRBIMA

Bilo bi, međutim, pogrešno, i u krajnjoj liniji nepravedno, tvrditi da Srbi, a konkretno u ovom slučaju oni iz Republike Srpske, nisu u tom smutnom vremenu prve polovine devedesetih godina prošlog veka imali prijatelje i podršku u Rusiji.
„Pomagali su nam, koliko su u tim prilikama mogli, ljudi na raznim nivoima kremaljske vlasti, kao i oni koji su se nalazili oko vlasti. Želim da naglasim da je prema nama uvek bio maksimalno susretljiv sadašnji ministar odbrane Ruske Federacije Sergej Šojgu, koji je u tom periodu obavljao posao ministra za vanredne situacije. On nam je, sećam se, donirao 16 montažnih kuća za naše izbeglice, kao i jedan autobus. Razumevanje za interese Republike Srpske imali su tadašnji pisac govora predsednika Jeljcina, ekspert za Balkan Konstantin Nikiforov, kao i Jurij Baturin, koji je u tom periodu vršio funkciju predsednikovog pomoćnika za nacionalnu bezbednost. Imali smo dobre odnose i sa Jevgenijem Primakovim, koji je kasnije bio ministar spoljnih poslova a zatim i premijer Rusije, a podršku nam je pružao i Sergej Baburin (koji je, jedini uz Genadija Zjuganova, od ruskih političara bio prisutan na spomenutoj dodeli nagrade Radovanu Karadžiću u Savezu pisaca Rusije – K. B.),“ naglašava Aleksa Buha, dugogodišnji ministar spoljnih poslova Republike Srpske.
I pored suprotnog zvaničnog kursa Jeljcinovog Kremlja, ruski vojni krugovi ispoljavali su velike simpatije prema Republici Srpskoj, a posebno su se divili generalu Ratku Mladiću koji je tokom rata boravio u Moskvi. Za stvar, u zapadnom svetu demonizovanih „bosanskih Srba“ u tim teškim vremenima zalagala se i Ruska pravoslavna crkva, slovenofilski i književni krugovi, kao i – što je veoma značajno – brojni obični građani. Mnogi su, uprkos blokadama koje im je postavljala ruska država, odlučili da slede primer predaka iz srpsko-turskog rata i „pomognu braći“. A mnogi od tih hrabrih dobrovoljaca ostavili su kosti na ratištima Sarajeva, Zvornika, Hercegovine, što se nikad ne sme zaboraviti.
Pošto je Jeljcin bio prinuđen da smeni Kozirjeva, ruska diplomatija je pod vođstvom novog ministra spoljnih poslova Jevgenija Primakova korigovala odnos prema Republici Srpskoj. Pritisci su nestali, ali Moskva u završnici rata i na Dejtonskoj mirovnoj konferenciji nije bila u stanju da konkretnim potezima pomogne Palama, pošto su glavnu reč u nametanju mirovnog sporazuma koji je 1995. sklopljen u Ohaju vodili Amerikanci.

PROČITAJTE JOŠ: "NOVOSTI" ISTRAŽUJU: Dodiku spremaju zamku u Sarajevu

PARTNER TREĆEG REDA

Rusija se i u prvim posleratnim godinama nije nalazila među ključnim međunarodnim igračima koji su oblikovali novu Bosnu i Hercegovinu. To, naravno, ne znači da ona nije bila zainteresovana za ovaj prostor, pogotovo posle 2000. godine kad je Vladimir Putin zamenio Jeljcina na predsedničkoj funkciji. Njeno tadašnje udaljavanje od „bosanskih poslova“, a samim tim i od Republike Srpske, treba staviti u kontekst rešavanja unutrašnjih problema ove velike zemlje (rat u Čečeniji, obračun sa oligarsima Borisom Berezovskim i Mihailom Hodorkovskim), ali i promena koje su se u tom vremenu dešavale u srpskim zemljama sa obe strane Drine.
Podsetimo da je posle petooktobarskog prevrata 2000. godine nova vlast u Beogradu krenula nezaustavljivo u evroatlantske integracije, a Rusiju počela da tretira kao partnera trećeg reda. Kremlj je na to odgovorio povlačenjem vojnog kontingenta s Kosova. Ovaj potez su srpski i strani privrženici „zapadnim vrednostima“ protumačili kao dokaz da Moskva nema strateške interese u ovom regionu, dakle da ga prepušta NATO-u i Evropskoj uniji.
Ova neistina je primljena kao Sveto pismo ne samo u nekim krugovima u Srbiji već i sa druge strane Drine, gde je posle uglavnom prinudnog odlaska ratnog rukovodstva Republike Srpske sa velike scene dolazilo do čestih smena na vlasti, dok je istovremeno pod brutalnim pritiskom zapadnih egzekutora ovaj entitet predavao sve više svojih nadležnosti Sarajevu. Pod pritiskom visokih predstavnika – najradikalniji od njih, britanski „liberal“ Pedi Ešdaun ponašao se prema Srbima kao nekadašnji engleski kolonijalni gospodari prema crncima ili u boljem slučaju Burima (nepodobni Srbi su izbacivani sa posla, a oduzimani su im i lični dokumenti) – većina političara pomirila se sa „istinom“ da će „morati da igra kako Zapad svira“, odnosno da im, ukoliko žele da opstanu, preostaje jedino da poslušno izvršavaju direktive o unitarizaciji BiH i putu u evroatlantske integracije.

STRAH KARLA BILTA

U takvim okolnostima činilo se da za Rusiju nema mesta u glavama onih koji (bar zvanično) donose odluke u ime građana Republike Srpske, ali su stvari počele da se menjaju posle Dodikovog povratka na vlast 2006. godine i Putinovog učvršćivanja spoljnopolitičke pozicije najveće zemlje sveta. Dodik je najpre oprezno, a zatim sve otvorenije jačao političke i ekonomske veze sa Moskvom, a indikativno je da je stepen saradnje rastao što su pritisci na Banjaluku bili veći. Interesi između velikog i malog partnera su usklađeni, pošto oba žele mir u BiH i opstanak Republike Srpske. Rusija hoće mirnu Bosnu, ali i autonomnu i ravnopravnu Republiku Srpsku u njoj, pri čemu joj je izuzetno važno da ova država ne uđe u NATO. Kremlj ne bi bio srećan ukoliko Bosna i Hercegovina dobije ulaznicu u EU, mada bi prihvatio ovakav epilog, koji je, s obzirom na stanje u Uniji, daleko od realizacije.
Dodikova politika garantuje Moskvi zadržavanje i povećanje uticaja na prostoru zapadno od reke Drine, koju su mnogi antišizmatici već davno proglasili granicom između dva sveta. Za Vatikan i pokojnu Austrougarsku Drina je predstavljala branu od opasnog uticaja pravoslavnog Petrograda (što ne znači da ovi faktori nisu bili spremni da je u ofanzivi pređu i pokore Srbiju), dok danas ona ima isto značenje za savremene globaliste, o čemu govori svojevremeno upozorenje švedskog atlantiste Karla Bilta – prvog posleratnog visokog predstavnika u BiH – da bi ujedinjenje Srpske sa Srbijom dovelo do nepoželjnog dolaska Rusije na ovaj prostor. Mada ujedinjenje dve srpske zemlje još nije na dnevnom redu, Rusija je na Biltovu žalost – njegova država je porazom od vojske Petra Velikog u bici na Poltavi pre više od tri veka prestala da postoji kao velika svetska sila – već stigla na prostor Republike Srpske i s njega, bar duže vreme, ne namerava da odstupi.

(Pečat/Kolja Besarović)