Desant na Balkan

PRAZNA je bila stolica rezervisana za Srbiju za konferencijskim stolom kada su se s besnim psom Džimom Matisom, američkim ministrom odbrane, u Zagrebu 13. jula ove godine sastale sve ostale njegove kolege sa Zapadnog Balkana, od Vardara i Tirane pa do, takoreći, Krapine na hrvatsko-slovenačkoj granici.

Pročitajte još: Morin Kormak "kroji" glasove u Srpskoj

BALKANSKA SLAGALICA

Aleksandar Vulin, srpski ministar odbrane, bio je tada opravdano odsutan jer mu je nekoliko dana ranije bio zabranjen ulazak u Hrvatsku – zabrana mu je, uzgred budi rečeno, došla sasvim zgodno, jer je zahvaljujući njoj propustio priliku da se sa ostalim kolegama, uključujući i Rustema Berišu iz Prištine, pojavi na zajedničkoj fotografiji s kockastim šalom hrvatske fudbalske reprezentacije oko vrata – no kudikamo je, u odnosu na to Vulinovo (ne)očekivano odsustvo, bila rečitija činjenica da je i za Srbiju bilo, i jeste, predviđeno mesto u ovakvom društvu američkih NATO saveznika.

„Među prisutnim balkanskim liderima“, ukazala je tada agencija „Rojters“, „bila je i ministarka odbrane (Radmila Šekerinska-Jankovska) iz Makedonije, koja je formalno pozvana da započne pregovore o pristupanju NATO-u. Poziv je Makedoniji upućen uprkos protivljenju Rusije, čiji uticaj u regionu nestaje… Poziv Makedoniji ostaviće samo Srbiju i srpski deo Bosne otvorenim za ruski uticaj na Balkanu“.
I eto nam ključa za razumevanje tekućeg desanta na Balkan koji se proteže na frontu od Skoplja do Banjaluke, s prelomnom tačkom koja se nalazi, a i gde bi drugde, na Kosovu i Metohiji. Pri čemu se suština ove balkanske slagalice, naravno, sastoji u pokušaju potpunog američkog ovladavanja čitavim ovim prostorom, koji očigledno ostaje nepotpun ako ne bude upotpunjen i Srbijom i Bosnom i Hercegovinom, to jest Republikom Srpskom; upravo se u ovladavanju ovim prostorom, uostalom, a ne u njegovom doprinosu bezbednosti, na primer, Sjedinjenih Američkih Država, i nalazi jedini razlog prijema Slovenije, Hrvatske, Rumunije, Bugarske, Albanije i Crne Gore u NATO, tome služi i ubrzano rešavanje makedonskog pitanja, ali i sve ono što se sada dešava u Republici Srpskoj i u Srbiji i njenoj južnoj pokrajini…

Pročitajte još:BRNABIĆ SA GOVORNICE UN: Borićemo se i dalje za ZSO

MAKEDONSKI REFERENDUM

U Makedoniji, i dalje bivšoj jugoslovenskoj republici, u nedelju 30. septembra je održan referendum s pitanjem koje je formulisano tako da ne ostavlja prostora za nedoumicu oko njegove prave svrhe, taman koliko otvara prostora za manipulaciju: „Da li ste za članstvo u EU i NATO sa prihvatanjem Sporazuma Republike Makedonije i Republike Grčke?“

Iako se na referendumu neće odlučivati o ulasku Makedonije u Evropsku uniju a o ulasku u NATO samo posredno – pozivnica jeste upućena, ali jedino pod uslovom da nastane Severna Makedonija i time se prevaziđe grčki veto – upravo su ta pitanja u referendumskom pitanju istaknuta u prvi plan, dok je ono o čemu se zapravo odlučuje – preimenovanje Makedonije u Severnu Makedoniju – i sasvim zabašureno, da tako kažemo, da se Vlasi ne sete.

Ova jeftina podvala, jeftina zato što je prozirna, nije i besmislena.
Za uspeh referenduma, naime, potrebno je ispuniti dva uslova: da na njemu glasa više od polovine upisanih birača, i da potvrdno odgovori preko polovine izašlih. A ključ je u prvom uslovu.

Vladajuća Socijaldemokratska stranka Makedonije (SDSM) premijera Zorana Zaeva je, zajedno sa svim albanskim partijama koje će i sada na referendumu podržati predlog o kome je reč, na parlamentarnim izborima 2016. godine osvojila oko 650.000 glasova. A to je oko četvrt miliona manje nego što je potrebno za uspeh referenduma, budući da ukupno biračko telo iznosi oko 1,8 miliona duša.
Drugim rečima, da bi referendum uspeo, neophodno je da na njega izađe gotovo polovina glasača VMRO-a koji je pre dve godine osvojio 454.577 glasova.
VMRO se protivi Zaevljevom dogovoru s Grčkom, ali, i tu se zapravo vidi značaj one jeftine podvale s referendumskim pitanjem, ne protivi se, ili se ne usuđuje da se usprotivi, ulasku Makedonije u NATO i EU.

„Dogovor o promeni imena države je ’divlje meso’ umetnutno u zdrav organizam, koje nas guši i tek će nas povući nadole ako se ne suprotstavimo. Ako se na referendumu da ’zeleno svetlo’ dogovoru s Grčkom, praktično se uključuje ’crveno svetlo’ za referendum (o nezavisnosti Makedonije) iz 1991. godine“, poručuje lider VMRO-a Hristijan Mickoski. Ali ne poziva na bojkot referenduma, iako je to jedino što može da donese rezultat.

Na opšti bojkot referenduma nije pozvao čak ni predsednik Makedonije Đorđe Ivanov iako se, i svaka mu čast na tome, usudio da ode znatno dalje od svih ostalih javnom, i pravovremenom, najavom da on na referendumu neće glasati: „Kada sam preuzeo funkciju predsednika Republike, položio sam svečanu zakletvu da ću poštovati Ustav i zakone. Ne odstupam od te moje zakletve. Zato 30. septembra neću izaći da glasam.“
Premda predsednik koji javno pokazuje da drži do svoje predsedničke zakletve predstavlja redak primer vredan pohvale, a uz to i verovatno neće predstavljati potpuno beznačajan faktor u makedonskoj referendumskoj matematici, nije naročito velika šansa da će referendumu uspeti da ne uspe.

Uostalom, isuviše je veliki ulog u pitanju, a da je zaista tako ne govore samo sva ona šarena događanja naroda u Makedoniji koja su na kraju dovela Zorana Zaeva na vlast umesto Nikole Gruevskog i pokrenula čitav ovaj sled događaja – isključivo su tome inače i služila, i veliki je napor u to uložen – nego o visini makedonskog uloga jasno svedoči i tekuća ofanziva zapadnih zvaničnika na Skoplje.

Teško je i nabrojati ko je sve u poslednje vreme posetio Skoplje. Nemačka kancelarka Angela Merkel, britanska premijerka Tereza Mej, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, američki ministar odbrane Matis, EU šefica diplomatije Federika Mogerini i njen komesar za pregovore o proširenju EU Johanes Han, austrijski kancelar Sebastijan Kurc, šef diplomatije Luksemburga Žan Aselborn i njegov nemački kolega Hajko Mas, video-porukom se Makedoncima obratio i francuski predsednik Emanuel Makron, i njegova hrvatska NATO partnerka Kolinda Grabar Kitarović… Teško je setiti se kada je bilo takvog defilea najviših inostranih zvaničnika u tako maloj zemlji kao što je Makedonija, makar i Severna. I vrlo brzo ćemo videti da li im je uspelo da podstaknu dovoljan broj makedonskih birača da izađu na referendum.

IZBORI U REPUBLICI SRPSKOJ

No Makedonija je, kako rekosmo, samo deo ukupne zapadnobalkanske slagalice. A njen neizostavan deo jesu Srbija i Republika Srpska, kao najvažniji komadić koji nedostaje u ovdašnjem mozaiku NATO dominacije.
U tom smislu strašno važan momenat predstavljaju izbori koji će u Bosni i Hercegovini biti održani 7. oktobra, i u njima se krije povod za nedavnu posetu ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova Sarajevu i Banjaluci.
Jednačina je, kada se sagleda pod pravim uglom, zapravo krajnje jednostavna: Zapad želi da i Bosnu i Hercegovinu usisa u NATO kao i sve ostale, a glavna prepreka za to jesu Republika Srpska i njeno dejtonsko pravo veta.

Pa otuda i Lavrovljeve poruke da je „Rusija čvrsto posvećena Dejtonskom sporazumu i protivi se svim pokušajima njihove promene. Reforme su moguće samo uz dogovor dva jednaka entiteta i sva tri konstitutivna naroda“.
A kako sprečiti Republiku Srpsku da eventualno pristane na ono na šta danas ne pristaje? Podrškom onima koji su već na delu i u više navrata pokazali da ne pristaju na promenu dejtonske BiH arhitekture koja ovoj zemlji ne dozvoljava ulazak u NATO.
I upravo je tome, podršci aktuelnom predsedniku RS Miloradu Dodiku uoči izbora, i imala da posluži Lavrovljeva poseta. I tome će poslužiti Dodikov predizborni susret s predsednikom Rusije Vladimirom Putinom koji će biti upriličen u narednih nekoliko dana, dakle, u samom finišu kampanje.

REZOLUCIJA 1244

Ali nije se poseta Sergeja Lavrova Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj svela samo na podršku Dejtonu i Miloradu Dodiku. Dolazak u naše krajeve ruski je šef diplomatije iskoristio i da, još jedanput, u razgovoru sa svojim srpskim kolegom Ivicom Dačićem ukaže na jasan stav Rusije u pogledu rešenja pitanja Kosova i Metohije.

„Ministar Lavrov je istakao da Rusija podržava dijalog Kosova i Srbije, uz neophodnost“ – neophodnost! – „poštovanja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN“, stoji u saopštenju našeg ministarstva posle ovog sastanka, a slična formulacija – ta neophodnost da kosovsko rešenje bude „bazirano na Rezoluciji 1244 SB UN i međunarodnom pravu“ – nalazi se i u saopštenju ruske strane.
Zašto se Rusija ovako protivi rešenju kosmetskog pitanja koje bi izlazilo iz okvira Rezolucije 1244 čak i ako bi se, kako proizlazi iz Lavrovljevih reči, s time nedajbože saglasio ostatak Srbije?

Ne protivi se samo zato što bi takav sporazum Beograda i Prištine uterao Kosovo u NATO, već i zato što bi otvorio vrata i za ulazak tako osakaćene Srbije u vojni pakt koji je na nju izvršio agresiju.
Ukazali smo već na ovim stranicama na (neopreznu?) izjavu ambasadora Norveške u Prištini Pera Stranda Sjastada, koji je rekao da će „konačni sporazum, pravno obavezujući sporazum, sveobuhvatni sporazum“ da „ubrza integraciju obe zemlje u evroatlantske strukture“, to jest u NATO, a slično je i predviđanje Sergeja Železnjaka, Putinovog izaslanika za Balkan, na koje podsećamo u ovom kontekstu: „Separatni dogovor sa samoproglašenom Prištinom (…) ima za cilj da dokumentuje podelu Srbije na kosovsko-albanski i srpski deo. Sledeći korak biće pretvaranje oba ova dela u protektorate NATO-a… Prvo, Kosovo će završiti formiranje svojih oružanih snaga. A drugo, Kosovo će po ubrzanom postupku ući u NATO… Potpisivanjem sporazuma i odustajanjem od Kosova i Metohije, Srbija neće biti u stanju da se suprotstavi albanskoj ekspanziji i rastu separatističkih raspoloženja u preostalim delovima zemlje: Preševskoj dolini, Raškoj oblasti i Vojvodini. U uslovima oštrog razvoja međunacionalnih protivrečnosti, koje izazivaju paniku među srpskim stanovništvom, u Srbiji će se razviti situacija u kojoj će građanima ove zemlje početi da se nameću pozivi da se pridruži NATO-u kako bi sačuvala svoje preostale teritorije. Sa raznih mesta mnogobrojni pronatovski propagandisti jednoglasno će ubeđivati građane Srbije da države NATO-a jedna drugu ne napadaju niti ratuju na svojoj teritoriji, pa stoga, navodno, samo ulaskom u NATO Srbija će spasiti narod i državu.“

Uostalom, ona stolica u Zagrebu, sve i ako je letos ostala upražnjena, tamo nije bila postavljena slučajno. Ali to ne znači i da njeno popunjavanje predstavlja neminovnost. Pitamo se, naime, barem ponešto i svi mi, a pita se još mnogo više i Rusija, kao što je lepo podsetio njen šef diplomatije Sergej Lavrov…

Autor: Pečat