Komentar: Bandić

LEPO je čuti gradonačelnika Zagreba Milana Bandića kada kaže da mu je u Beogradu kao kod kuće i da se na Terazijama oseća kao na Jelačićevom trgu. Deluje to kao gest visoke pažnje i poštovanja prema drugome i drugačijem i naznaka trenutka kada će i bilo koji Srbin isto moći da kaže u Zagrebu, Vukovaru ili Kninu.

Bandić jeste napravio pomak. Dok je u Beogradu davao racionalnu, pomirljivu i ljudsku izjavu, Srbijom se širio video-snimak hrvatskih fudbalera koji pobedu protiv Argentine slave pevajući Tompsonov hit "Bojna Čavoglave". Za slabije poznavaoce primitivnog stvaralaštva ustaške estradne zvezde Marka Perkovića to je ona pesma koja počinje uzvikom "Za dom spremni!" i u kojoj se Srbima preti da će ih hrvatska ruka stići i u Srbiji.

Fudbalsko je vreme, greh je u to petljati i politiku, ali nije lako zaboraviti da su iz Bandićevog Zagreba hrvatski fudbaleri ispraćeni kao u boj - uz repliku zastave iz "Oluje" i uz podsećanje na slavu Domovinskog rata.

PROČITAJTE JOŠ: Milan Bandić u Beogradu: Okrenimo se budućnosti, dabogda se sreli u finalu Mundijala

Istovremeno sa Bandićevom izjavom ljubavi prema Beogradu i pevanjem "kockastih" u svalačionici, neprimetno je stigla i vest da će Zagreb posle dve decenije registrovati srpske škole kao ustanove srpske nacionalne manjine. Punih 20 godina hrvatske vlasti su ove zahteve odbijale da bi srpski jezik i ćirilica ostali u sivoj zoni hrvatske prosvete.

I Srbima i Hrvatima potrebne su reči razumevanja i poštovanja. One greju i ulivaju nadu. Ali dok god se politika pomirenja zasniva samo na leporečju, suštinskog pomaka neće biti. Duhovima prošlosti mesto je u istoriji, fašistima u zatvoru, a nacionalnim manjinama na vrhu lestvice poštovanja njihovih zakonskih prava. Bandiću će tada i dalje u Beogradu biti lepo, a nadamo se da će tako biti i Srbima u Zagrebu, Vukovaru ili Kninu.