Ambasador Italije: Beograd zauvek u mom srcu

ITALIJA je uvek gledala na Jugoslaviju sa velikom pažnjom i smatrala je istinski prijateljskom zemljom, a "Jadransko more ne kao granicu, već kao put povezivanja Italije sa balkanskim prostorom, gde je Beograd oduvek bio od primarnog značaja".

Pročitajte još: Ambasador Palestine u Srbiji: Tramp nam neće oduzeti Jerusalim

- Beograd, Jugoslavija, bilo je moje prvo ambasadorsko mesto na koje sam upućen 4. jula 1997. godine. Italija je posmatrala sa velikom pažnjom previranja i komešanja koja su već bila izvesna (Kosovo, Crna Gora)... U napetoj atmosferi, posebno 1998. u vreme velikih tenzija i opasnosti od početka bombardovanja, ubedio sam Renata Balestru, koji voli srpski narod koliko moja supruga i ja, da ne odustanemo od "Pepeljuge", započetog projekta u Narodnom pozorištu, gde je on bio kostimograf. I bila je to jedna izuzetna svečanost, ne samo za Beograd nego i za Italiju.

Ovako intervju za "Novosti" počinje Rikardo Sesa, italijanski diplomata, koji ne krije koliko su mu Beograd i Srbija ostali u srcu, uprkos teškom periodu koji je proveo službujući u srpskoj prestonici u vreme NATO udara.

Pročitajte još: AMBASADOR SAD: Neću danas o bombardovanju Srbije

Tragičnog 24. marta 1999. po naređenju iz Rima o evakuaciji, supruga Stefanija napušta Beograd poslednjim avionom "Alitalije", potom se zatvara aerodrom. Pored ambasadora Grčke, Sesa ostaje kao jedini zapadni diplomata najvišeg ranga, živi pod bombama, sa malim brojem službenika obezbeđenja koji su ostali dobrovoljno. Zašto ostaje?

- Moja vlada je odlučila da je prikladno da ostanem, da ambasada ostane otvorena i ja sam izrazio spremnost da to učinim. Bio sam pozvan na "konsultacije" i nakon kratkog vremena vratio se u Beograd. Vlada je želela da ima orijentir u situaciji, a ja sam se izjasnio da se stavljam na raspolaganje. Rekli su mi u Rimu: "Ideš u Beograd, ali u bilo kom trenutku ako shvatiš da je tvoja bezbednost dovedena u pitanje, obavesti nas da se vraćaš".

Nije se vratio.

- Živeo sam u to vreme pod bombama, kao i svi stanovnici Beograda, poštujući instrukcije vlasti kako da se ponašamo: zamračeni prozori, ne izlaziti iz ambasade.... Živeli smo sa izvesnom uznemirenošću i strahom, može se reći slobodno. Setite se da su prva bombardovanja usledila veoma blizu naše ambasade i osetili smo ih više nego jasno, a potom smo se navikli, kao i srpski narod. Jedna stvar koja me je istinski impresionirala jeste vitalnost srpskog naroda koji je posle prvih bombardovanja ponovo započeo svoju svakodnevicu, sve do sirena. Srpski narod poseduje izuzetnu gordost, ponos, vitalnost, gledao sam redove ljudi pred ambasadom, kako stoje čitave noći da bi dobili vizu da odu u inostranstvo, a nekada je jugoslovenski pasoš bio više nego prestižan - stoje i čekaju sa ponosom i gordošću.

Ambasador Rikardo Sesa voli ljude, navikao da je među njima, da izlazi, da se druži. Prvih dana bombardovanja njegovo obezbeđenje savetovalo mu je da ne napušta ambasadu, jer su mu objašnjavali da postoji mogućnost "neprijateljskih stavova i odbojnosti prema diplomatskom osoblju". Tako je jedno vreme živeo zatvoren u ambasadi, a onda mu je postalo suviše tesno, osećao se kao zatvorenik.

Ambasador Sesa sa suprugom Stefanijom

- I jednoga dana donesem odluku da izađem, bio sam radoznao šta to može da mi se desi. Odvezli su me kolima do Trga republike, tu sam hteo da izađem i idem pešice, a moje obezbeđenje bilo je više nego zabrinuto. Nije mi se desilo ništa ružno. Naprotiv, u jednom trenutku neki ljudi su me prepoznali, približili su se da mi stegnu ruku i izraze radost, jer je italijanski ambasador ostao sa njima pod bombama. To neću nikada zaboraviti!

Naviru sećanja.

- Moja supruga i ja smo pre tih tragičnih dana redovno odlazili na sajam antikviteta. Posle bombardovanja ponovo se otvorio na jednom mestu nedaleko od ambasade i činilo mi se, a već su nas tamo poznavali, da nije pošteno da se ne pojavim, kao što smo to činili sve vreme pre bombardovanja. Moje obezbeđenje ode ranije da osmotri teren da li bi moglo biti opasno, to im je posao, ja im kažem - ništa tamo nema opasno. Dolazim, dakle, u pratnji mojih saradnika, bilo je to neko mesto gde se silazilo od ulaza nekoliko stepenica, neko me je odozdo video da silazim i počinje aplauz! I sada se naježim kada se setim tog trenutka, a kada sam sišao, prišlo mi je njih nekoliko koji su tu izlagali svoje predmete rekavši: "Vidimo da ste došli sa svojim obezbeđenjem - setite se da smo u Beogradu mi vaše obezbeđenje".

Pre tih tragičnih 78 dana bombardovanja, kao i u periodu do napuštanja Beograda 2000. godine, Rikardo Sesa i njegova supruga imali su lep i razuđen život, stekli prijatelje, družili se veoma intenzivno, posećivali njihove domove i primali njih u svojoj rezidenciji. Bili su to ljudi iz sveta kulture, muzike, privrednici, iz intelektualnog establišmenta. Rezidencija je bila kuća Italijana, ali sigurno i kuća italijanskih prijatelja. Voleli su da izlaze redovno u Klub književnika, u restoran-brod na Dunavu, odlazili u restorane van grada, posećivali događaje razne vrste, ostvarivali prijateljstva sa ljudima koji su prema njima iskazivali emociju i ljubaznost - sve ono što je ostalo i danas kao duboko utisnut pečat u njihovoj duši. Podvlači kako su dolazili naši ljudi za pravoslavni Uskrs i donosili im u znak ljubavi ofarbana jaja, kao što se dele sa svojom porodicom.

Sesa u razgovoru sa našom novinarkom

- Ja sam u periodu svoje službe odlučio da svoj 50. rođendan proslavim u Beogradu sa prijateljima koje sam stekao, a kada sam krajem 1999. shvatio da se moram vratiti 2000. u Rim, moja supruga i ja smo odlučili da proslavimo prelazak iz 20. veka u 21. u Beogradu. To je bila fešta koja se ne može zaboraviti, 150 ljudi, muzika, orkestar iz Kusturičinih filmova.

Rikardo Sesa ne mora dva puta da izrazi istinsku emociju prema srpskom narodu, jer sebe sada i zauvek smatra velikim prijateljem našeg naroda i ta bliskost je rezultirala "potpuno prirodno" osnivanjem društva "Italija - Srbija", sa sedištem u Rimu. Pre nekoliko godina učinio je to sa grupom prijatelja.

- Želimo da doprinesemo promovisanju odnosa između dve zemalje koji su izuzetno dobri. Dve vlade imaju česte susrete, ali mi preko našeg udruženja želimo da radimo na "malim stvarima" koje ne uspevaju da uđu u programe vlada. To su večeri poezije pesnika iz Srbije, promocije knjiga srpskih književnika ili izložbe slikara, susreti sa italijanskim privrednicima koji se informišu o mogućnoj saradnji ili investicijama u Srbiji.

U prelepom salonu kuće porodice Sesa na zidovima je nekoliko slika naših poznatih slikara. Beograd je u njihovoj duši, a Kalemegdanska tvrđava slikana sa Ušća svakodnevno im održava sećanje i greje srce. Iz Beograda mu nikada nije stiglo neko priznanje, niti ga je neko od zvaničnika pozdravio kada je napuštao voljeni grad. Ali, on je taj koji mu se uvek vraća.

ŠKOLOVAO SE U PARIZU I RIMU

RIKARDO Sesa je gimnaziju i deo studija započeo u Parizu (međunarodno pravo i međunarodni odnosi na Institutu političkih nauka), a dovršio na Univerzitetu La Sapijenca u Rimu, gde je diplomirao pravne nauke. Diplomatsku karijeru započeo je 1973. Za prvog sekretara u stalnom predstavništvu Italije pri NATO imenovan je 1978, odakle 1981. odlazi u ambasadu u Brazil kao trgovinski predstavnik. Sa funkcije diplomatskog savetnika ministra odbrane kreće u Beograd 4. jula 1997, gde ostaje do 8. marta 2000. godine. Od 2000. do 2003. godine je bio ambasador u Teheranu, potom od 2006. u Pekingu, od 2010. do 2013. ponovo u Briselu pri NATO.