Radoslav Lale Pavlović: Srbiji ne daju da se uzdigne

Da li ponašanje naše elitne diplomatske administracije daje povoda za zaključak – da „zbog održavanja harmonizacija bivše Jugoslavije ništa srpsko ne sme da odskače, pa ako Hrvati nemaju jak kulturni centar u Parizu, ne smeju da ga imaju ni Srbi“, i kako se takav stav odražava na rad Kulturno-informativnog centra (KIC) Srbije u Parizu, za „Pečat“ objašnjava direktor ove jedinstvene srpske institucije u Francuskoj.

Godinama pojedinci pokušavaju, i uspevaju, da uspostave veze sa francuskim institucijama i uglednim ljudima, da radom i uticajem podignu reputaciju Srbije, ali to traje samo koliko i njihov lični odnos i angažovanje. Nažalost, Kulturno-informativni centar (KIC) Srbije u Parizu za poslednjih dvadeset godina nije kapitalizovao te odnose, nije ih negovao i uporno ih ostavlja van sistema. Kao da nekome smeta da se na državnom nivou obnove i izgrade stabilni i kvalitetni odnosi između institucija Srbije i Francuske, što je osnovna uloga javne i kulturne diplomatije. U prilog toj tvrdnji ide i činjenica da je ministar savetnik Radoslav Lale Pavlović, direktor KIC-a od septembra 2017, u Pariz došao upravo sa tom namerom, i da od početka svog angažovanja doživljava opstrukciju i provokacije koje su proteklih dana zamalo kulminirale fizičkim sukobom, i izazvale odgovarajuću medijsku pažnju u Srbiji.

„Ako me pitate šta očekujem, mogu jedino da kažem da u svim ovim događajima nema razloga za optimizam. Očekujem da ovih dana u Pariz dođe neko iz Ministarstva spoljnih poslova (MSP) ko će priču završiti mojim ’povlačenjem’, od čega ne strahujem, ali se bojim da će to biti i poslednji dani KIC-a, jedinstvene takve naše institucije u svetu. Zato ovu priču moram da podelim sa ljudima u Srbiji koji imaju ponosa, koji znaju ko su i odakle su, koji poseduju informacije i znanja o vrednostima u kulturi. I da spasem dušu. Ali i svoj život, jer jedan infarkt sam već preživeo“, rekao je na početku razgovora za „Pečat“ Radoslav Pavlović.

* Kakvo ste stanje u KIC-u zatekli kad ste pre osam meseci u Pariz došli sa ozbiljnim ambicijama i kulturnim programom?
- Moj „radni“ susret sa Parizom nije bio obećavajući. Zgrada KIC-a nalazi se na fantastičnoj lokaciji, preko puta Bobura, ali stanje u kome sam je zatekao i atmosfera koja je u njoj vladala izazivali su u meni osećanje da sam se našao nad bunarom dubokim 300 metara, zatrpanim kostima i lišćem i raznim nepotrebnim i odbačenim stvarima. Sličnu nelagodu žena i ja smo imali i pri ulasku u stan koji nam je dodeljen na korišćenje, a koji je bio neverovatno zapušten, neokrečen i ispunjen stvarima starim najmanje 30 godina, što smo zabeležili na fotografijama. Tu nije moglo da se stanuje, pa smo bili primorani da iznajmimo mali stan na određeno vreme, kupimo kineski dušek na naduvavanje i tu prebivamo dok stan nije okrečen, rashodovane stvari izbačene, i dok ne prođemo ceo administrativni proces koji nam dozvoljava da izaberemo nameštaj kod Ikee, što Centrala najpre treba da odobri.

* Jeste li od MSP-a zahtevali objašnjenje za takvu (ne)dobrodošlicu, s obzirom na to da su uslovi neophodni za vaš rad verovatno propisani nekim pravilnikom?
- Dobio sam objašnjenje da je u tom stanu živela „jedna grozna žena“ Slavica Petrović, moja prethodnica u KIC-u koja je „sve u stanu upropastila“. Vremenom sam shvatio da su, zapravo, Slavicu Petrović upropastili koliko su mogli. I što je najodvratnije i izaziva moje gađenje, da ovde takav odnos preovladava prema ženskom rodu uopšte. U Srbiji nisam sretao tako bedan odnos prema ženskoj osobi koja je sama i ne može da se brani. Sva krivica svaljena je na nju, pa čak i to što KIC nije radio, a o čemu su svedočile spuštene gvozdene roletne. Izuzev u za to posebno određene dane. Princip je bio da Ministarstvo kulture i informisanja pošalje program po kome izložba, na primer, treba da se otvori 23. maja, a onda se iste večeri roletne spuste i Centar zatvori, i tako sve do sledeće izložbe koja, recimo, treba da bude 26. jula. Ova zgrada je, inače, veoma lepo zdanje, delo našeg čuvenog Slobodana Jeftića, jednog od najslavnijih slikara u Francuskoj. Napravljena je na tri nivoa – galerija, prizemlje i ispod njega lapidarijum gde su postojala vrata sa natpisom „izlaz u slučaju požara“, ali ta vrata uopšte nisu mogla da se otvore. To znači da nije smeo da se koristi lapidarijum, jer bi se u slučaju požara publika podavila. Od zatečenih službenika KIC-a, koje ovde zovu „ugovorci“, saznajem da tu postoji hodnik dugačak skoro 15 metara u kome već sedam godina živi jedan klošar sa „bolešću hrčka“, koji sakuplja i dovlači tu razne stvari. Morao sam da zovem inspekciju i opštinske službe koje su pomogle da klošar bude iseljen, a devet kamiona đubreta zaostalog iza njega bude odvezeno na deponiju. Takođe, zatekao sam galeriju na kojoj je od 70 potrebnih reflektora funkcionisalo tek sedam. Ulazna vrata u galeriju su više-manje korodirala i teško se zatvaraju, a inače su izvan zakona, jer u Francuskoj sve ustanove koje primaju publiku moraju da imaju vrata koja se otvaraju ka spolja da bi ljudi u slučaju neke nepogode što lakše mogli da izađu. Međutim, ova vrata se otvaraju ka unutra... Onda sam zatekao mejling-listu od 4.600 imena, zbog koje su stizale stalne pritužbe retkih entuzijasta da ne dobijaju obaveštenja o programima.

* Da li to znači da KIC danas ne poseduje ni ozbiljan adresar francuskih ličnosti i institucija?
- Upravo tako, čak ni onih koji su gostovali u Centru. Srbi i Francuzi već nekoliko godina u širokom krugu zaobilaze KIC. I to sam pokušao da rešim, pa sam uz veliku muku promenio platformu za slanje mejlova po savetu kolege Kizena, direktora Francuskog instituta u Beogradu, što mi je omogućilo da dobijem povratnu informaciju – da li je primalac video informaciju, da li ju je lajkovao itd. Počeo sam, konačno, da shvatam koliko ljudi dobija informacije o događajima i ko su te osobe. Saznao sam da postoji i sajt i Fejsbuk profil, ali da je otvoren preko privatnog profila jednog od dvojice „ugovoraca“, a mi smo državna ustanova i to ne može. Naprosto zato što u pomenutom slučaju neko može da napiše bilo šta uvredljivo i ružno. Zbog toga sam tražio da kao direktor KIC-a dobijem pristup sajtu i FB profilu, jer je logično da treba da imam uticaj na sadržaje sajta. Tada mi je „ugovorac“, još u oktobru, rekao da je njegov poslodavac ambasador, a ne ja, i da vidim sa ambasadorom kako mogu da dobijem pravo pristupa. I tako su počeli naši ozbiljni problemi u komunikaciji, a opstrukcija je pre neki dan izazvala moju žestoku reakciju.

Pročitajte još - Radoslav Lale Pavlović za "Novosti": Evropa jedno kaže, drugo misli, ali treće radi

* Ako kao direktor Kulturnog centra niste poslodavac njegovim službenicima, nego je to ambasador, čemu onda imenovanje direktora KIC-a?
Na to pitanje, koje pravno nije rešeno, i sam pokušavam da nađem odgovor. Iz toga proizlazi da je funkcija direktora KIC-a u Parizu, pod datim okolnostima, u stvari potpuno šizofrena. Po sistematizaciji direktor rukovodi Centrom, daje zadatke, komunicira sa javnošću, ali poslodavac je ambasador. To je nasleđeno i, kao što sam već rekao, potpuno bolesno. Kultura je specifična oblast i zahteva poznavanje organizacije i komunikacije, znanje jezika, podrazumeva opšte obrazovanje i ljubaznost u komunikaciji, što znači da ne može baš bilo ko da nosi takve programe, pogotovo da pomaže direktoru da sa Francuzima gradi i obnavlja odnose koji su potpuno ugašeni. Međutim, pravilo u MSP-u, koji je nezainteresovan i koji ne prepoznaje KIC kao specifično telo, kaže da je poslodavac ambasador. To je logično za onoga ko ne zna šta je Kulturni centar, ali ukoliko zna, onda bi morao kao generalni sekretar, ili kao ministar, bez obzira iz koje je stranke, da napiše neku uredbu koja bi direktoru dala pravo da bira s kime će raditi. Ili bar da se direktor konsultuje u vezi s tim ko će mu biti najbliži saradnici. U tom smislu sam davao argumente, ali sam se našao u zatečenoj situaciji koja je veoma komplikovana i neobična, u kojoj ambasador, ne pitajući me za mišljenje, angažuje ljude sa kojima treba da radim. Pri tome, uz dužno poštovanje svih poslova, KIC nije garaža, ni opštinski šalter, već jedan složeni organizam koji zahteva komunikaciju, inovaciju, tehniku afirmacije i tako dalje. Dakle, problemi su nastali na tom zatečenom stanju, jer direktor KIC-a nema pravo da bude pitan, da savetuje ili predlaže, nego to radi ambasador koji je od KIC-a udaljen desetak kilometara i koji je za osam meseci došao u KIC dva puta.



* Zar diplomatski status koji imate, ugled dramskog pisca, stratega i kreatora kulturnog programa nisu dovoljan garant da sami birate saradnike s kojima ćete raditi u najboljem nacionalnom interesu?
- Tako bi trebalo da bude, pod uslovom da znamo šta je nacionalni interes i da radimo na njegovom ostvarenju. Ali nacionalni interes očigledno ne koincidira sa interesima kreatora ovakvog haotičnog stanja. Tačno je da sam kao diplomata, odnosno ministar savetnik, član Ambasade Srbije, a kao direktor KIC-a nezavisan jer je KIC nezavisan. Međutim, KIC je zapravo potpuno zavisan, i to šizofreno stanje je potkovano raznim pravnim odlukama.

* Kad ste sagledali mat-poziciju koju ste zatekli u KIC-u, jeste li nadležnu službu MSP-a obavestili da ste ometani u sprovođenju kulturnih programa i zahtevali zaštitu?
- Ta pozicija mi je nalagala da konsultujem MSP kome sam napisao nekoliko pisama, ali mi je šefica kadrovske službe telegramom odgovorila da je u pitanju reciprocitet, i da naš status mora da bude isti kakav Francuski institut ima u Beogradu, ali da ne vidi problem da se direktor KIC-a konsultuje o tome sa kim treba da radi. Međutim, kontaktirao sam francuskog kolegu Kizena u Beogradu, koji mi je objasnio da, između ostalog, on sam bira osoblje sa kojim radi. Napisao sam MSP-u više od 20 telegrama, moleći da umesto službenika koje sam zatekao ovde dođu neki drugi ljudi. Konkretno, napisao sam da se radi o dvojici „ugovoraca“, od kojih je jedan osnivač Slaninijade i Gusanijade iz Kačareva, a drugi je ovde nešto studirao.

* Imaju li oni odgovarajuće kvalifikacije za rad u KIC-u i kako su, uopšte, dospeli u instituciju koja treba da bude centar javne diplomatije?
- To je osnovno pitanje za MSP i njegove nadležne službe, ja sam ovaj „dvojac“, koji nema diplomatski status, nasledio od prethodne direktorke. Ne znam kako su dospeli u KIC, ali znam da je ambasador šef Diplomatsko-konzularnog predstavništva i angažuje ljude na ugovor po takozvanom „bezimenom kreditu“. Jednog od ove dvojice, sa mesečnim honorarom od 2.100 evra, sadašnji ambasador takođe je nasledio, ali je podržao produženje njegovog nedavnog ugovora na još godinu dana koji mu ne osigurava ni penzijsko ni socijalno osiguranje, kao ni njegovom mlađem kolegi. Oko njih postoji niz nejasnoća, pogotovo što ambasador nije kompetentan za poslove kojima se ja bavim. S druge strane, sve ukazuje na izuzetnu bliskost između ambasadora i „ugovoraca“ koji me na svaki način opstruiraju, a sve skupa prevazilazi diplomatiju, dobre običaje i ono što se zove zadatak diplomate Srbije u Francuskoj. Ni u KIC-u, ni u Ambasadi Srbije nisam pronašao njihove biografije, a šef kadrovske službe MSP-a Ivana Pejović odgovorila mi je da ih nemaju ni u Ministarstvu. Tako ne znam ko su ti ljudi, ni kad su i gde rođeni, da li imaju neke škole, ništa o njima ne znam. To je potpuno neverovatna situacija s obzirom na to da naša ambasada i KIC u Parizu, kao prestonici velike i moćne zemlje, treba da predstavljaju Srbiju. Pre mene to je radila direktorka Slavica Petrović, koja je doživela pakao jer su je pomenuti „ugovorci“ četiri godine vređali i ponižavali govoreći joj „marš, kozo“ i razne druge gadosti. Bavili su se i sitnim prevarama, tipa da joj neko pred projekciju filma iz Beograda na koju dođe 50 ljudi ukrade ključ, pa projekcije i ne bude. O tome kod generalnog sekretara MSP Veljka Odalovića postoji više od stotinu telegrama koje je ona poslala. Znači, dokumentacija o svemu postoji, ali petu godinu pakao se nastavlja po sistemu „ne treba nam direktor Kulturnog centra“!



* Možete li da „dokučite“ razloge takvog stava prema funkciji direktora KIC-a i prema vama lično?
- Istine radi, moram da kažem da smo u početku imali mesec dana idile, kada sam na svaki zadatak dobijao odgovor „direktore, nema problema“. Ali kad sam pitao zašto posao nije urađen, oni su odgovarali „ma, ne brinite, rešićemo mi to lako, radnom akcijom“. Nisam mogao da verujem šta slušam, jer ovde sam došao da se bavim javnom diplomatijom i uspostavim sistem koji će omogućiti da idemo ka Francuzima, što je po zakonu glavni zadatak institucije zvane KIC, a ne da se bavim radnim akcijama i razmišljam hoće li u zgradi biti struje, kompjutera, telefona... Ova zgrada je dugo bila Dom dijaspore, i nije sporno što su Srbi tu dolazili kao u svoju kuću, ali dijaspora pripada Ambasadi a KIC je po zakonu definisan kao ustanova koja treba da gradi ugled Republike Srbije u Francuskoj. Međutim, problem je što je ovde sve svedeno na jedan grdni privatluk i kada sam počeo da tražim da se radi, počele su i opstrukcije. Odmah sam shvatio da sam ugrožen, ali sam još uvek imao entuzijazma i odlučio sam da preuzmem na sebe poslove „ugovoraca“. I shvatio sam da oni uživaju nečiju jaku podršku, jer dolaze i odlaze s posla kad hoće, idu u kafanu u toku radnog vremena, sve uz osmeh. Tražio sam od ambasadora da se sretnemo, jer on me je i dočekao na aerodromu kad sam stigao u Pariz pošto se poznajemo odranije. Shvatio sam da sam upao u nečiji „dil“ i da smetam jer sam počeo ozbiljno da radim. Nije mi bilo teško da nameštam svetlo i ton, da donosim stolice za publiku, i to je nekako funkcionisalo, ali sam u međuvremenu pisao Centrali da od 200 hiljada Srba u Parizu nađu neku drugu dvojicu koja će hteti da rade. Posle četiri meseca pisanja o svim detaljima njihovog nepočinstva, Mikiju Ćirovskom je potvrđen ugovor na još godinu dana. Uveren sam da iza ovoga ne stoji BIA a ko stoji – ne znam. Znam jedino da taj čovek ne sme da ne bude tu, ali ugovor koji je ponovo dobio obojici je dao snagu da sada budu još drskiji i provokativniji, da se šegače sa mnom i dobacuju mi „direktore, hoćemo li jednu osvećenu kaficu“. Neretko me u prolazu odguruju ramenom, svakodnevno mi šalju mejlove u kojima pišu kako ih sprečavam da obavljaju svoje radne zadatke i traže „vratite nam ovlašćenja“. Očigledno je da su dobili signal da me provociraju, zbog čega sam dospeo u dilemu da li da se spakujem i vratim, ili da glavnog aktera muški zavalim pesnicom u nos, iako znam da ništa od toga nije primereno mom statusu ni ličnom integritetu. Postalo je jasno da je otvoreni linč praćen svakodnevnim provokacijama, kao da su obučeni za to, jedini radni zadatak dvojice „ugovoraca“.

* Pretpostavljate li ko bi mogao da bude nalogodavac njihovog zadatka, i sa kojim ciljem? Tačnije, kome smetate tu gde ste?
- O tome kome smetam mogu samo da nagađam, ali onaj čiju bezrezervnu podršku imaju „ugovorci“ je ambasador Rajko Ristić koji četiri meseca odbija komunikaciju sa mnom. Pri tome, on je šef DKP-a, i on mora da rešava sve probleme koji se pojave, da harmonizuje odnose, njegov zadatak je da vodi kuću, a ne da pravi rat u njoj. Njegov zadatak je da štiti kolegu, ministra savetnika, a ne „ugovorce“ koji se ponašaju kao gazde kuće od 400 kvadrata u Parizu. To je potpuno „bolesna“ pozicija. Ne želim da upoređujem svoju karijeru sa karijerama ljudi koje ne znam ili karijerom čoveka koji je osnovao Slaninijadu, ali ambasador bi, valjda, trebalo da uoči razliku. Pod uslovom, naravno, da je zainteresovan, jer nije našao za shodno da dođe ni na izložbu našeg velikog vajara, akademika Svetomira Arsića Basare, koji je pitao da li je došao ambasador.

* Pošto ste već spomenuli program KIC-a, ko odlučuje o kulturnim sadržajima Srbije koji treba da budu prezentovani u Parizu?
- Devetočlana komisija Ministarstva kulture u Beogradu odlučuje o kulturnim sadržajima koji će biti predstavljeni u Francuskoj. Kao direktor KIC-a nemam prava da dovedem bilo koga, niti imam budžet. A imao sam nameru da dovodim ljude koji žele da se srpska solo pesma čuje u Francuskoj i ljude koji su nudili autorske koncerte i izvođenje naše klasične muzike o svom trošku, jer bukvalno nemam ni dinar budžeta.

* Pretpostavljam da o svemu tome razgovarate sa ministrom Vladanom Vukosavljevićem i da biste zajedno mogli mnogo toga da uradite, pod uslovom da i prvi čovek kulture nije izložen opstrukciji?
- Moram da kažem dve vrlo zanimljive stvari. Prvo, sa MSP-om sam mnogo radio za vreme Nikolićevog mandata i saradnja je u svim sektorima bila besprekorna. Ali otkad sam u Parizu morao sam da prijavim kidanje telefonskih žica i tu se bezbednosna služba malo dvoumila, ali su pristali da se napravi novi ugovor za telefoniju ne sa nekim privatnim licima već sa najvećom francuskom kompanijom „Oranž“. Prihvatili su i molbu za krečenje i opremanje stana, dobio sam saglasnost da uđem u proceduru za uvođenje video-nadzora u KIC-u, da se napravi prilaz za invalide, bez obzira na nestašicu para. U svemu su mi izašli u susret osim u jednoj stvari – da srpska kultura u Parizu ne može da se oseća na slaninu. Što se tiče Ministarstva za kulturu, saradnja je takođe besprekorna, taj posao obavljaju kulturne i izuzetno obrazovane žene. Povremeno se čujem sa ministrom kulture Vladanom Vukosavljevićem, jedinim čovekom u vlasti koji me je podržao.

* Uprkos toj podršci, mnogo toga se događa u skladu sa izrekom: Đavo je stigao pred vrata?!
- Stigao je. A među nama je mnogo kukavica, mnogo ćutljivaca, klimoglavaca, svi misle – neće se to meni dogoditi, ali đavo dođe ako se nisi molio Bogu. A molitva Bogu je – raditi i činiti dobro. To je molitva Bogu, to je pristup životu. Niko me nije pozvao posle incidenta o kojem sam obavestio MSP i zatvorio sam na određeno vreme KIC da bih izbegao nove provokacije sa težim posledicama. Vidim da niko zbog toga nije zabrinut, jer KIC u suštini ne radi već 20 godina, direktor godinama nije postojao a kad je imenovan, morao je da prođe kroz „toplog zeca“, kroz pakao koji je sada sačekao mene. Ali i sam Sveti Sava da dođe ovde, i njega bi sačekao „topli zec“.

* Zar je toliko moćan lobi nalogodavaca da „ništa srpsko ne uspe“?
- Dodao bih – ili sam ja toliko sam? Da li je moguće da samo mene zanima Kulturni centar od svih Srba na Zemlji? Sreća da nisam bez zanata, imam porodicu i prijatelje i ostaću na nogama. Mislim da su ovo poslednji dani Kulturnog centra u Parizu i ne znam kako će sa istim takvim ljudima raditi budući kulturni centri Srbije po svetu. Bojim se da će se gangrena samo uvećavati. U MSP-u postoje na desetine i desetine telegrama kojima su bivši zaposleni iz KIC-a u Parizu obaveštavali nadležne o nedopustivim stvarima koje se ovde dešavaju, objašnjavali njihovu genezu i davali predloge kako da budu prevaziđeni. I znam da je ceo MSP u potpunom šoku i da svi misle kao i ja, osim troje ili četvoro ljudi. Može oko svega toga i da se ćuti, ali gangrena neće biti manja ako se bude ćutalo. Glavno je, kao što vidite, pitanje da li hoćemo da ozdravimo, ili da umremo.

(Pečat/Nevenka Stojčević)