KOMENTAR: Čuđenje

AMBASADOR SAD Kajl Skot, na otvaranju Kongresa srpsko-američkog prijateljstva, izrazio je "nezadovoljstvo zbog širenja neistina protiv njegove zemlje u srpskim medijima". Dodao je da je besan zbog naslovnih stranica u kojima se Vašingtonu pripisuju najgore namere. Nije to bilo prvi put da Skot priznaje da ne razume, najblaže rečeno, skeptičan odnos srpske javnosti prema politici SAD.

Zaista, logično je upitati se, kao što je to, istom prilikom, učinila Zorana Mihajlović - kako smo od srpske zastave na Beloj kući došli do Vašingtona kao glavnog zagovornika bombardovanja Srbije i zastupnika interesa Prištine.

Srbija, kao deo SFRJ, bila je prva istočnoevropska zemlja koja je širom otvorenih ruku dočekala ekspanziju američke pop-kulture. Prigrlili smo džez, rokenrol, farmerke i vijetnamke, glumili hipike, žalili Kenedija, obožavali Džonija Vajsmilera i Džona Vejna... Holivudski filmovi se ovde i danas smatraju jedinim "pravim" filmovima.

Pročitajte još - Zbog čega je američki ambasador Kajl Skot besan?

Logično je i da se Skot zapita kako to da, uprkos tako duboko usađenom uticaju američke kulture, većina građana Srbije SAD vidi kao nosioca antisrpske politike. A umesto prema Kipu slobode, radije gleda prema Kremlju.

Umesto da to olako pripiše "malignom uticaju Rusije", možda bi trebalo da, kada razmišlja o srpsko-američkim odnosima, prestane da zaboravlja traumatično i tragično iskustvo bombardovanja 1999. Ili činjenicu da SAD, bez zadrške, interese Prištine pretpostavljaju interesima Beograda. Ili način na koji Hojt Ji, manirom guvernera zaostale kolonije, komunicira sa Srbijom. Možda bismo, kada bi zvanična Amerika, za početak, pokazala da makar razume Srbiju i njene probleme, imali osnova da prevaziđemo "izazove i neslaganja", kako je to Skot definisao. Do tada, teško da ima mesta čuđenju.