Komentar: Katalonci

MNOGI se kod nas ovih dana raduju predstojećem referendumu u Kataloniji koji je vlada u Madridu zabranila. Društvene mreže i komentari ispod novinskih tekstova prepuni su naslađivanja i poruka podrške Kataloncima da izdrže sve zabrane i pritiske kastiljanskih vlasti. Kao da se radi o našoj sopstvenoj koži. A i radi se.

Može, tako, da se pročita i da je katalonski referendum samo nastavak lavine koja je u svetu pokrenuta priznanjem nelegalno proglašene nezavisnosti Kosova, uz nadu da će posle Katalonije istim putem krenuti Valonija i Flandrija, Kvebek, Škotska, pa i Teksas, kojem je, prema procenama poznavalaca istorije sa interneta, mesto u Meksiku. Po principu: zakuvali ste - sad sami kusajte.

Kao glavni krivci za otvaranje Pandorine kutije, slučajem Kosova, navode se SAD i EU. Za Ameriku su u pravu. Neka im bude i ono za Meksiko. Ali referendumski navijači zaboravljaju da postoji pet država iz Unije koje nisu dale svoj glas secesionistima iz Prištine.

Čudno je koliko jedna nepravedna odluka, kao što je priznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, u bolu, može i da zaslepi. Pa se tako radujemo španskoj propasti, po logici - kad je već nas snašla muka, neka je na svojim leđima osete i drugi - iako je baš Madrid jedna od pet prestonica iz EU koja je odbila da prizna nezavisno Kosovo.

Pa sad treba da budemo pošteni i da se odlučimo. Ili ćemo da podržimo otcepljenje Katalonije, posle čega bi trebalo da se džentlmenski složimo s tim i da Madrid da zeleno svetlo za nezavisnost Prištine, ili ćemo držati stranu Španiji, koja se, kao i mi, trudi da sačuva teritorijalni integritet, pa tako po analogiji dati i glas za Kosovo u Srbiji. Reč je o principu. Ništa lično protiv simpatičnih Katalonaca.