Komentar: Evropski ritam

STRATEŠKI cilj Srbije je ulazak u EU. A kada će to da se ostvari - bog sveti zna.

Istina je da moramo još mnogo toga da uradimo, ali tačno je i to da ritam, pre svega, diktira troma briselska administracija. Šampioni su birokratije. Traže mišljenja, merila, upitnike i saglasnost, osmišljavaju benčmark i aki, propuštaju nas kroz sito bilateralnog i eksplanatornog skrininga. Majstori su u stvaranju novih kovanica. Rečnik evropskih integracija je podebela knjiga.

U približavanju i pridruživanju prate nas uslovljen napredak, pristupno partnerstvo i privremeni sporazum, sudbinu nam određuju radna grupa, generalni direktorat, visoki predstavnik, komesar i izvestilac, okružuju nas Lisabonski sporazum, Bolonjski proces, Berlin plus, kriterijumi, konvencije, klauzule i konsenzusi. Time kupuju vreme.

Pritiskaju nas floskulom o učinku, a svaki čas su potezali zamor od proširenja. Kad su hteli, znali su da primaju zemlje i u paketu, brzinski. Sloveniju, od sticanja statusa kandidata, za sedam godina. Mi smo status dobili 2012, a dosada otvorili samo 10 od 35 poglavlja. Tim ritmom, mogli bismo da se nadamo da ćemo poslednje otvoriti 2022. A gde su zatvaranja, ratifikacije...

Kao da nismo mogli ovoga puta da otvorimo šest poglavlja a ne dva, pa da idemo triput brže? Mi smo, gospodo iz Brisela, za to bili spremni. Zašto sad u julu ne otvorimo još neko? Nije tačno da se u EU napreduje ritmom učinka. Kako bi, inače, unapred znali da do kraja mandata Junkerove komisije sigurno neće biti novih proširenja?

Zbog svega, predsednik Vučić je zatražio da se u Briselu konačno izjasne o datumima. Da ne lutamo više kao guske u magli. Sve to se događa baš u vreme obeležavanja pola veka "Skupljača perja". Samo da i mi ne čekamo toliko.