Slobodan Vujović: Milosrdni anđeo Mekalister

VISOKI zvaničnik EU, izvesni gospodin Dejvid Mekalister, koji je u međuvremenu postao nezaobilazan na "evropskom putu" Srbije, nedavno istrese kritiku na račun srpskog naroda, kako isti "gaji previše simpatija prema Moskvi."

"Evropska unija je do kraja 2014. godine potrošila 172 miliona evra na humanitarnu pomoć i rekonstrukciju u poplavljenim područjima. Ne znam da li je Rusija pružila sličnu podršku. Ali, naša pomoć se nedovoljno prepoznaje u srpskoj javnosti i o tome se malo piše u sredstvima informisanja", objašnjava gospodin Nezaobilazni.

Prema njegovom mišljenju, nedovoljno činimo u reklamiranju njihove velikodušnosti i milosrđa.

Prema našem verovanju, činjenje dobrih dela se podrazumeva, pa nije lepo još ih i posebno reklamirati. Bog to gleda, a isti je dovoljno visoko da vidi sve i kao kredibilan svedok pamti i nagrađuje svakoga prema zaslugama.

Možda smo se ipak ogrešili prema Mekalisteru, jer on nije dužan da zna šta naš narod kaže, verovatno zato ističe i traži da reklamiramo njihova dobra dela.

A možda ne ističemo u dovoljnoj meri, recimo, njihovo milosrđe kojim su nas darivali 1999. godine, mada dotični tu dobrotu ne spominje, a vidna je i bez našeg velikog zalaganja, na svakom koraku, kao i mesta na kojima se nalaze spomenici podsećanja na njihovog "Milosrdnog anđela", koji nas je "bogato darivao".

Svakog 24. marta, već punih osamnaest godina, setimo se njihovog "Anđela" i u znak dužne pažnje i sećanja, polažemo cveće širom Srbije povodom njegovog učinka. Možemo obećati gospodinu Meku i tvrdu mu veru zadati da ćemo to ubuduće revnosnije činiti i tako ispunjavati svoj dug u isticanju njihovih zasluga.

Mogao bi i sam da dođe i donese cvet, recimo ispred zgrade bivšeg Generalštaba, koju smo sačuvali u onom stanju, kako su njihovi umetnici doradili Dobrovićevo delo, koje je imalo status spomenika kulture prvog reda. U dorađenom izgledu, nakon njihovog vazdušnog "performansa" i bezdušnog razaranja, to delo postaje izvanredan spomenik posvećen njihovoj dobroti i kulturi. Očuvan u onom stanju, kako su ga sami oblikovali, svedoči i o njihovim civilizacijskim vrednostima.

Što se tiče dalje pomoći od strane gospodina Mekalistera i dobročinitelja koje predstavlja, dobro je došla, ali bi trebalo da naši političari ubuduće, uz veliku zahvalnost, svaki put izračunaju koliko je još potrebno da ulože, kako bi dostigli sto milijardi dolara, što su nam ostali dužni od bombardovanja.

Sve to uredno uz fiskalni račun, naravno!

Veliku štetu su napravili ti dobrotvori zemlji Srbiji, koja se i danas i ko zna koliko će se još dugo gušiti u njihovom osiromašenom uranijumu kojim su nas bogato nagradili, ne štedeći za sebe. Alal vera!

Ne smemo zaboraviti da su nam tada uništili celokupnu privredu, ubili nam 2.500 nevinih ljudi, žena i dece... i vojnika. Da, i naši vojnici su nevine žrtve, jer ih ničim nisu izazvali, niti napali. Samo su branili svoju zemlju i preostala ognjišta svojih dedova, koje vrli zapadnjaci nisu uspeli da ubiju od 1914. do 1918, pa onda od 1941. do 1945. godine.

Pobožno smo oprostili, ali nismo zaboravili. Naše žrtve licemerno proglasiše kao "kolateralnu štetu". Zar je mala Milica kolateralno biće?!

I onda zašto toliko volimo Rusiju?!

Verovatno je u pitanju neizlečiva genetska falinka, dodatno pojačana saznanjem da nas dotični nikada nisu bombardovali, ne ulazeći u druge razloge srpskog slepila. Njegovi preci i današnji saveznici su nam to učinili četiri puta, samo u prošlom veku.

I onda, kako da se odučimo od Rusije?

"Kakva je, takva je, naša je!" - napisa sebi presudu, moj pokojni đed, daleke i inkriminisane 1948. godine, pa evo i ja mu se pridružih.

Opterećenost gospodina Mekalistera Rusijom postaje možda i lična, ali što se tiče nas, ona je zabrinjavajuća. Iz štampe me i ovog trena namršten gleda Mekalister i izražava žaljenje "što naša zemlja nije odlučila da se pridruži sankcijama EU prema Rusiji."

U nastavku kaže, kako se primećuje "rastući ruski uticaj u Srbiji, a na tom igralištu su Amerika i Evropska unija."

Zamislite, mi smo na njihovom igralištu. Mi dakle, nismo ni država, već igralište.

Zaista gospodine Mek, što je dosta, dosta je!