KOMENTAR: Kamen

AKO je zid u severnom delu Kosovske Mitrovice bio "glavni" kamen spoticanja u odnosima Beograda i Prištine, onda od njega i ne treba da ostane ni kamen na kamenu.

Nismo, međutim, ubeđeni da je Albancima koji su tražili njegovo rušenje pao kamen sa srca. Taj zid bio je samo paravan za napad specijalnih jedinica ROSU na sever. Oni su bili viđeni kao izvođači radova rušenja. Sa dinamitom u rukama potpalili bi ratni fitilj na Kosovu sa nesagledivim posledicama.

Pošto je, nadajmo se, ipak shvatila da ne može glavom kroz zid, albanska strana je na kraju prihvatila naš predlog o uređenju dela oko mosta na Ibru. Naše rukovodstvo odlučilo je da sruši zid da bi se spustile tenzije.

Svakako, mir jeste najveća vrednost za koju se zalažemo. Ali, da bi se on sačuvao, potrebno je da ga želi više strana, a ne samo jedna. A kako ga sačuvati kada se čini da je potrebna samo jedna varnica kako bi se zapalilo Kosovo. Koliko juče "varničilo je" sa vozićem i zidićem, a koliko sutra to može da bude i sa stubićem ili mostićem.

Uzmimo da je rušenjem zida rešen "glavni" problem. Ali šta ćemo sa onim "sitnim" kao što je formiranje Zajednice srpskih opština, koje se ne realizuje već četiri godine. Šta ako to pitanje u Briselu opet naiđe na zid ćutanja. A reč je o "kamenčiću" koji čini 40 odsto briselskog sporazuma. Hoće li Evropska unija konačno otvoriti karte i reći ko je za to kriv?

Da ovo ne bi bio lament nad jednim (ne)običnim zidom, uvereni smo da je najveći i najsnažniji onaj živi zid u koji će stati svi naši ljudi sa Kosova, uz podršku cele Srbije, da bi odbranili sebe i ostali svoji na svome. Sigurni smo da taj zid nikad neće i ne može biti srušen.