Legitimacija

KAD u Hrvatskoj više ne bude živeo nijedan Srbin (to vreme nije daleko) mržnju će usmeravati na spomenike kulture i postojanja "hrvatskih Srba", na Srbiju kao državu i Republiku Srpsku, svakako. Tako su odgojeni; na mržnji, netrpeljivosti, najblaže rečeno rezervi prema Srbima. Ovo je - da ne ispadne kao naša tvrdnja - bivši gradonačelnik Splita, Željko Kerum, javno priznao, pre nekoliko godina, u kameru HRT.

Hrvatska državotvorna ideja artikulisana od strane Ante Starčevića, nastala je na mržnji prema Srbima, delimično prema Ugarskoj i Austriji. To su prst i nokat. Austrougarska odavno ne postoji, ostali su Srbi. Zato neka vas ne čudi "Za dom spremni" u Jasenovcu, izvinjenje Kolinde Grabar zbog srpske čokoladice i cela ta atmosfera u državi koju je stvorio Tuđman. Čuđenja je vredno ćutanje Evrope.

Projektujte u mašti identičan gest predsednika Srbije. Možda ću preterati, ali verujem da bi izvinjenje Tomislava Nikolića, zbog davanja čokoladice proizvedene u Hrvatskoj, nekom srpskom mališanu, istog dana dovelo do vanredne sednice Evropske komisije, prekida svih razgovora o putu Srbije ka EU, otvaranja starih priča o devedesetim godinama i ulozi Nikolića i Vučića u njima.

Tu negde leži i moguće objašnjenje gornjih dilema, a objašnjenje kaže da će Hrvatska - sve dok Srbija bude ćutala - tolerisati, dohranjivati i pravdati mržnju prema Srbima i Srbiji jer su, tvrdi službeni i neslužbeni Zagreb, Srbi i Srbija izvršili agresiju na Hrvatsku. To je njihova definicija rata devedesetih na osnovu koje pravdaju sve što čine prema Srbima.

Naravno, ovo je čista laž; pisao sam o tome bezbroj puta i nastaviću - pošto je istina suprotna od službene hrvatske definicije raspada SFRJ, a Srbi sopstvenu istoriju zaborave neuporedivo brže nego što je zapamte.

Isto tako, ni Vučić ni Nikolić nemaju ni najmanji razlog da pognu glave kad im neko spomene devedesete. Koji je njihov zločin? Političko delovanje na liniji odbrane srpskih interesa, da ne kažem ugroženih Srba? Gde je tu zločin? Šta je drugo trebalo da rade? Danas su čelni ljudi Srbije uporišna tačka mira u regionu. Kolinda Grabar, a pre nje Milanović, Karamarko, danas Plenković, činili su i čine sve što mogu da ohrabre hrvatske fašiste i ustašoide. Oni su u devedesetim, konstantno u ratnom stanju, i ako ne u mržnji onda svakako netrpeljivosti prema Srbiji i Srbima.

Znači, Srbija treba mnogo glasnije da se odredi prema Zagrebu? Ne. Srbija treba da kaže da je rat devedesetih bio građanski, ništa više. A na Hrvatima je da odluče da li je "Za dom spremni" njihova nacionalna legitimacija. Sudeći po svemu postojećem - jeste. Ali, sačekajmo.