KOMENTAR: Sloga

TRAŽE da se uskladimo sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU ukoliko želimo u isto društvo. Hoćemo. Samo neka nam prethodno objasne jednu sitnicu: šta u celom ovom projektu predstavlja zajedničko i usaglašeno?

Da li je to, možda, politika prema izbeglicama, u kojoj jedni na silu zatvaraju granice a drugi ih primaju raširenih ruku? Ili pogled na ekonomsku krizu, iz koje prvi vide izlaz rigoroznom štednjom, a njihovi protivnici podsticanjem potrošnje i zapošljavanja? Treba li da se priklonimo jednoglasno podeljenim shvatanjima uređenja EU, koju određeni vide kao državu konfederalnog tipa, a njima suprotstavljeni samo kao labavu vezu suverenih prestonica?

Hoćemo li biti saglasni i zajednički opredeljeni sa onima koji do sada nisu priznali jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova ili, ne daj bože, sa onima koji to, nažalost, jesu? Da li ćemo stati uz bok onih koji ekonomski zavise od Moskve, pa traže ublažavanje i ukidanje postojećih sankcija, ili tvrđih, koji ne strepe zbog ruskog gasa?

Sankcije Rusiji su večita tema evropskih nesuglasica, još od početka ukrajinske krize. Na jednoj strani su Italija, Mađarska, Slovačka, Grčka, Kipar, Austrija, koje bi da olabave pritisak. S druge su Poljska, baltičke zemlje, Francuska, Velika Britanija. Svako iz svojih razloga. Nemačka vešto balansira između. Angela Merkel i Fransoa Oland su u Berlinu morali da priznaju da su im mogućnosti sankcionisanja Rusije ograničene. Šta tek, onda, u tom slučaju može mala Srbija?

Beograd bi, zato, jedino mogao da se složi da će, jednoga dana, kada nas, i ako nas prime, učestvovati, kao i ostali, u debati u kojoj ima isto toliko mišljenja koliko i članica. Pa ćemo se, lepo, demokratski, kao i oni, složiti da se ne slažemo.