KOMENTAR: Zemljaci

IZJAVA amabasadora SAD Kajla Skota da bivši zatvorenici iz Gvantanama, jedan iz Jemena, a drugi iz Tadžikistana, moraju da se integrišu u srpsko društvo mnogima je zazvučala kao vic. Međutim, iza te rečenice sa alanfordovskim prizvukom kriju se neka ozbiljna pitanja. Prvo je svakako - zašto bi Amerika ljude, koje je petnaest godina držala u nelegalnom zatvoru bez optužnice, integrisala u srpsko, a ne u, recimo, teksaško društvo. Na to globalno pitanje odgovor u sličnom tonu mogao bi da glasi - tako su u mogućnosti.

Ako to ostavimo po strani, kao što su, uostalom, učinile i brojne druge evropske zemlje, ostaju nam lokalni problemi. Kako će dvojica osumnjičenih i nikada osuđenih islamista biti integrisani i kakav će biti odnos društva prema njima?

Strah i nepoverenje kao prva reakcija nisu neočekivani. A odluka naših vlasti da o njihovom dolasku ne obaveste javnost (vest je emitovala agencija Rojters) sigurno nije doprinela boljem prihvatanju novih "zemljaka". Čitavog dana trajala je igra gluvih telefona novinara i različitih ministarstava, koja su sva do jednog tvrdila da oni nemaju ništa sa tim i da ne znaju kako, zašto i kada dolaze oslobođeni pritvorenici. U prvi mah nije čak bilo jasno ni da li dolaze kao slobodni ljudi ili kao zatvorenici.

Bivši sužnji Gvantanama Davlatov i Al Dajfi ne bi trebalo da budu bezbednosni rizik za Srbiju. Ako ništa drugo, njima će službe bezbednosti neizostavno biti za petama u svakom trenutku. Mnogo nam veća opasnost preti od brojnih povratnika iz Islamske države na Kosovu, u BiH i u drugim evropskim zemljama.

Ozbiljna država morala bi to da objasni svojim građanima. A ne da dozvoli da takve vesti do nas stižu iz inostranstva, uz neizbežne šumove na vezi, nagađanja i poluinformacije.