Dušan Proroković: Šta donosi Si Đinping?

DOK traje povika na vuka, lisica meso nosi. Tako bi se mogla opisati poslednja dešavanja u istočnoj Evropi. Dok se SAD (a pod američkim pritiskom, i briselska evrobirokratija) sve žešće konfrontiraju prema Rusiji, Kina krupnim koracima ulazi na ovaj prostor. Ukoliko nastavi ovako intenzivno sa svojim aktivnostima, do 2020. Kina će postati četvrti najvažniji politički akter (pored SAD, Rusije i EU) na području koje obuhvata 16 bivših komunističkih zemalja od Baltika na severu, do Crnog i Jadranskog mora na jugu. Možda izgleda apsurdno, ali u tom slučaju bi Kini teško parirale i evropske sile pojedinačno (Nemačka, Francuska i Velika Britanija), iako je većina država sa ovog geografskog prostora unutar EU.

U doktrinarnim dokumentima zvaničnog Pekinga aktivnosti se sprovode kroz multilateralni format "16+1", a sve je konkretizovano kroz projekat "Jedan pojas - jedan put" (One Belt One Road). Kina ulaže pozamašna sredstva u modernizaciju putne i železničke infrastrukture, te u kupovinu morskih i rečnih luka, kako bi se obnovio trgovinski "put svile". Paralelno sa tim, kineski investitori ciljano ulažu u različite sektore u pojedinim državama.

Zasada su vrlo ambiciozno ušli u energetske projekte (poslednji ugovor je potpisan sa BiH o izgradnji Bloka 7 TE "Tuzla", vrednosti 722 miliona evra, što je najveća pojedinačna investicija u ovoj zemlji od završetka rata) i sektor informacionih tehnologija.

Posmatrano preko veličine teritorije i broja stanovnika, Srbija je jedan od najvažnijih kineskih partnera među istočnoevropskim državama. Rame uz rame sa Poljskom, Rumunijom i Mađarskom. Kinezi su izgradili most Zemun-Borča, grade deo Koridora 11 i finansiraju modernizaciju pruge Beograd-Budimpešta. Memorandum o modernizaciji pravca ka Makedoniji je već potpisan, a od Skoplja bi se dalje nastavljalo južno, sve do Pireja. Jer, kineska kompanija je sada vlasnik najveće grčke luke. Protesti Brisela i poruke evrokomesara kako im "ne trebaju Kinezi na evropskoj obali" nisu mogle da spreče ovaj geoekonomski prodor.

Zato su Kinezi nastavili dalje, pa su u Srbiji od početka godine svoja predstavništva otvorile tri značajne kompanije, još od ranije se revitalizuje TE "Kostolac", a u aprilu je usledila i privatizacija Železare "Smederevo". Bez obzira na to što priča o kanalu Morava u srpskoj javnosti izaziva mnoge kontroverze i deluje kao naučna fantastika, dolazak Kineza u Smederevo se može posmatrati i u ovom kontekstu. Ne bi trebalo da čudi ako ubuduće vidimo još neke kineske investicije u dolini Morave. Oni planiraju pola veka unapred.

Imajući sve ovo u vidu, dolazak kineskog predsednika u Beograd, posle 32 godine, jeste jedan od najvažnijih događaja u našoj politici poslednjih godina.

Time se ne samo "udara pečat" na dosadašnju saradnju, već se i otvaraju mogućnosti za nove aranžmane koji bi nam pomogli da povećamo izvoz u Kinu (sadašnja neravnoteža je ogromna i za Srbiju zabrinjavajuća), tehnološki osavremenimo našu proizvodnju i time povećamo konkurentnost, zajedno sa kineskim partnerima nastupamo na tržištima EU i Rusije i uđemo u realizaciju novih kapitalnih projekata. U ovom trenutku, Srbija nema kapacitete da se postavi kao ravnopravan partner, i to treba imati u vidu. Zbog toga bi bilo dobro da se napravi dodatni politički korak kojim bismo poslali jasnu poruku zvaničnom Pekingu da nam je do širenja saradnje stalo.

Kinezi više investiraju u Srbiju nego u druge zemlje istočne Evrope i zbog toga što su politički odnosi odlični u dužem periodu. Šta bi mogao da bude taj politički korak? Na primer, učlanjenje Srbije u Azijsku infrastrukturno-investicionu banku (i pored neslaganja SAD, vodeće zemlje EU su se već učlanile, uključujući i Veliku Britaniju); ili da se pridružimo grupi od 40 zemalja koje su podržale Kinu u sporu u Južnom kineskom moru (šef kineske diplomatije je izjavio kako su BiH i Slovenija to učinile prošle nedelje); ili da se liberalizuje vizni režim za kineske turiste. Bio bi to značajan politički ulog za dalje unapređenje ekonomskih odnosa.