Miroslav Janković: Davutoglu prezreo Srbe

NIŠTA tako snažno i jasno ne osvetljava današnje vreme kao tama istorije. Samo je neupućene iznenadio, a neuke i naljutio, nedavni govor odlazećeg turskog premijera Ahmeta Davutoglua u Banjaluci, prilikom otvaranja obnovljene džamije Ferhadije, zadužbine Ferhat-paše, prvog bosanskog beglerbega (vezira) i amidića (bratanca) čuvenog Mehmed-paše Sokolovića, najvećeg turskog vezira i jednog od najvećih Srba muhamedanske vere.

Davutoglu je tada, pored ostalog, rekao da je Turska u Bosni bila, jeste i biće zauvek. Srbi su to doživeli kao provokaciju i uvredu, a Bošnjaci su to čuli kao najlepšu muziku za njihove uši. I u pravu su i jedni i drugi.

U ogromnom Osmanskom carstvu, koje je trajalo 602 godine i na vrhuncu u 17. veku se prostiralo na blizu 20 miliona kvadratnih kilometara, Srbi su bili uglavnom roblje, a mnogi Bošnjaci age, begovi, veziri i paše. I svako je iz te goleme kuće izneo svoja sećanja i burne emocije. Bosna je u turskoj carevini bila jedan od tri najgora pašaluka, uz Arnautluk i Malu Aziju. Divlji i neposlušni Bošnjaci su bili beskrajno odani i hrabri tek kada bi se dokopali carske vlasti i položaja. Od 219 velikih vezira Osmanskog carstva, njih 26 su bili Bošnjaci, a za još devetoricu se pretpostavlja da su poreklom iz Bosne. Ukupno su bili 42 puta veliki veziri, jer je mandat pojedinima više puta obnavljan. Albanaca je bilo na primer 27, ali su birani 34 puta i vladali su 91 godinu. Ljudi iz Bosne su upravljali Portom u Stambolu 114 godina, u proseku svaki deveti veliki vezir (današnji predsednik vlade) je bio Bošnjak, među kojima je bilo najviše poturčenih Srba. Od kojih je najpoznatiji Mehmed-paša Sokolović, a smatra se najvećim velikim vezirom u celoj osmanskoj istoriji i jedinim koji je bio uticajniji od sultana kojeg je služio - Selima Drugog. Sokolovići su dali još tri velika vezira i smatraju se najvećom turskom porodicom 16. veka.

Bošnjake su na to prvo mesto do sultana promicale tri osobine. Velika odanost (tj. poltronstvo), luda hrabrost i gortačka bistrina i surovost. U 602 godine postojanja Osmanlije nisu ratovale samo 195 godina, vojni pohodi su trajali godinama, a nizamski rok je iznosio devet godina. U vreme najvećih pohoda pod Sulejmanom Veličanstvenim i njegovim naslednicima u 16. veku, gubici bošnjačkih janjičara iznosili su i do 95 odsto. U najvećoj bici Prvog svetskog rata kod Čanakale (na Galipolju) od aprila 1915. do januara 1916. učestvovalo je blizu 20.000 Bošnjaka. Turci su uz gubitak od 250.000 vojnika pod komandom Ataturka porazili Engleze i odbranili Galipoljsko poluostrvo i more oko njega.

Bošnjaci/Bosanci sve tri vere su ginuli i u Austrougarskoj vojsci. Četiri njihove regimente: sarajevska, banjalučka, tuzlanska i mostarska su bile elitne ofanzivne jedinice K-und-K monarhije, poznate po tome što su bile nepobedive u rovovskoj borbi prsa u prsa, jer su najbolje koristili noževe i buzdovane. Banjalučka regimenta je odlikovana sa 42 zlatne medalje za hrabrost, na primer...

Sve ovo i još mnogo toga više dobro zna Ahmet Davutoglu i otuda onaj njegov paternalistički uzvik onomad u Banjaluci: bili smo, jesmo i bićemo ovde zauvek. Ako opet dođe do sukoba, Turska će iza Bosne stati kao planina. Kada vama krv poteče iz nosa, nama krene iz žile kucavice, uzvikivao je kao u derviškom transu ovaj profesor istorije i arhitekta neoosmanizma u Turskoj. Čiji je Bosna Pijemont u Evropi. Vrelina pomešane istorijske krvi Bošnjaka i Turaka je ogromna: turkofilni sentiment se u Bosni stolećima uzgaja, generacijama prenosi u amanet i neprestano buja.

Povrh svega, bosanski muslimani imaju posuvraćenu psihologiju da osvajače smatraju oslobodiocima: tako Turke, tako Austrougare, tako Nemce, tako NDH. Za njih su samo Srbi i njihove Jugoslavije bile okupatori. Bošnjački istoričari i novinari kad god pominju osmanski period uvek kažu za vreme turske uprave. Nikad ne napišu istorijsku istinu: za vreme turske okupacije. Srednjovekovnu Bosnu oni ne smatraju turskim okupacionim plenom, ne: ona njima treba samo kao matematička tačka od koje broje izmiljeni hiljadugodišnji kontinuitet državnosti Bosne, koja nikada nije bila država, pa ni danas kada ima tu ličnu kartu ali nema puni suverenitet.

S druge strane, velike nacije i stare države poput Turske imaju odnegovano istorijsko pamćenje i posebno stilizovan diplomatski cinizam: Davutoglu je to oboje demonstrirao u Banjaluci. Oni strasno pamte i saveznike i neprijatelje i proporcionalno tome ih mrze ili vole. Turska Bosni istorijski duguje krv. Bosna je mezimče turske imperijalne nostalgije, zato to je i dan danas njen savršeno očuvani duhovni klon i zato što je, umirućem Osmanskom carstvu, kao poslednju infuziju podarila ogromnu migraciju zdrave i jake krvi: oko osam miliona dananjih Turaka potiče sa ovih prostora, naime.

Bošnjaci se, natopljeni ushićenjem nad turskom istorijskom veličinom, osećaju latentno uzvišeno i nadmoćno. Naročito u odnosu na Srbe. Koje Davutoglu nije ni pozdravio, ni pomenuo u svom istupu. Već prezreo: namerno, nadmeno, vezirski, gospodarski govoreći Bošnjacima, a gledajući visoko preko prisutnih Srba.