Komentar: Pakost

EVROPSKA unija pretenduje da preko plota bude svetski faktor i neizbežni međunarodni činilac koji se za sve pita, dok realnost, istovremeno, pokazuje da su, u domaćem dvorištu, od njene moćne i glomazne administracije i birokratije jače komšijske zađevice, začkoljice, netrpeljivosti, ljubomora i zavisti.

Kako, inače, drugačije objasniti ono što zvanični Zagreb trenutno radi Beogradu? I kako objasniti inferiornost Brisela.

U EU vlada pravilo - uđi, pa radi šta hoćeš. Dok traje mukotrpno rvanje s preuzetim obavezama za članstvo, ćuti i ispunjavaj! Posle, pritiskaj druge i ne odgovaraj nikome. Brisel se tu, pod plaštom famoznog konsenzusa, ponaša kao da je potpuno nemoćan.

Po tom principu, dovoljno je da poželite da vašem komšiji crkne krava, pa da na miru, godinama, ispoljavate svoj ćeif i komplekse, onako kako su to, izgleda, namerili Hrvati prema Srbima.

Čemu, onda, silni paragrafi, pravila, norme, direktive, okviri, platforme, obaveze, merila, zadaci, upitnici, poglavlja, kvote, rokovi i pregovaranja?

Čemu služe benčmark, bilateralni i eksplanatorni skrining, aki i komunitarno pravo, ako se objektivni učinak meri “dobrosusedskom” pakošću? Zašto usaglašavanje s tekovinama, ako sve to može da jednim prostim dizanjem ili spuštanjem ruke nadglasa tek obična mržnja prema najbližem komšiji?

Oni što stoje u redu su nemoćni. Nemaju pravo na glas. Mogu samo da strpljivo čekaju vreme kada će jednom konačno ući u “evropsku porodicu”, pa da svoje eventualne frustracije i neraščišćene račune, ako ih imaju, i ako budu imali na kome, pod uslovom da im to nacionalni i politički moral dozvoljavaju, osvetnički iskaljuju na drugome.