Savo Štrbac: Vaso komandovao masakrom

Najozbiljniji kandidat za novog ministra veterana je Milijan Brkić zvani Vaso, inače aktuelni glavni sekretar HDZ, o kom ovih dana hrvatski mediji iznose detalje iz njegovog ratnog puta dok je bio član specijalne jedinice MUP "Alfe", koja je bila sastavljena od "najboljih i najspremnijih boraca, fizički i psihički izdržljivih ratnika i sportista".

Posebnu pažnju mi je privukao podatak da je njegov V vod, kojim je i komandovao, 22. januara 1993. učestvovao u akciji na Velebitu. Bilo je to istog dana kada je hrvatska vojska započela ofanzivu na južne delove RSK (Ravne Kotare), poznatu pod kodnim nazivom "Maslenica", iako je to područje bilo pod zaštitom UN.

Toga dana su hrvatske oružane snage na prevoju Mali Alan u blizini osmatračnice Unprofora, u zaštićenoj zoni, mučki i iz zasede ubili i izmasakrirali 21 pripadnika Srpske vojske Krajine sa područja Gračaca. Velebitska drama ostala je u seni ravnokotarske tragedije. Domaći i strani mediji jedva da su i zabeležili događaj, ali on je ipak ostao u sećanju onih koji su direktno ili indirektno bili uključeni, koja su neposredno po dešavanjima zabeležili aktivisti "Veritasa".

Iz Gračaca prema prevoju, u pomoć napadnutim saborcima, krenulo je 30 pripadnika SVK raspoređenih u dva kamiona. Put kojim su se kretali bio je udaljen tri do četiri kilometra od hrvatskih položaja. Prošli su, kao i uvek, pored osmatračnice Unprofora. Ovaj put unproforci ih nisu ni zaustavili ni pratili kao što su to ranije radili, ali su ih snimali kamerom.

Na oko 500 metara iza osmatračnice upali su u zasedu. Istovremeno je počela paljba na oba kamiona. Devetorica su uspeli iskočiti na suprotnu stranu i probiti se do komande na Ruci. Među njima su bili Dragan Đurić, kome je u kamionu ostao brat Đorđe i Damir Brkljač, kome je u kamionu ostao otac Dane.

Povrativši se iz šoka krenuli su na mesto upada u zasedu da se raspitaju šta je sa ostalima iz napadnutih kamiona. Ni oni, ni pomoć koja je u međuvremenu pristigla nisu mogli proći do mesta napada pošto im to nisu dozvoljavali unproforci, koji su sa dva kamiona preprečili cestu.

Pored osmatračnice, takoreći pred očima unproforaca iz snajpera je ubijen Milenko Mandić, koji je bio u grupi koja je krenula u pomoć napadnutim saborcima u kamionima. Dragan i Damir toga dana nisu doznali šta im je sa bratom i ocem i ostalim saborcima.

Sutradan su unproforci svojim kamionom u Gračac dovezli ostale iz napadnutih kamiona. Svi su bili na broju - njih 21. Bili su u plastičnim vrećama. Ni ranjenih ni zarobljenih.

Dragan je među leševima pronašao brata Đorđa: "Jedva sam ga prepoznao. Ima ranu od metka u blizini prepone. Lobanja razmrskana. Kičma slomljena. U ruci stisnuta zemlja i trava. Gledam i druga tela. Skoro svi pored rana od metaka imaju razbijene lobanje. Zaključujemo da su ih ranjene mučili. To dokazuje zemlja i trava u šaci mog brata Đorđa".

Damir nije išao na identifikaciju: "Nisam imao hrabrosti. Umesto mene otišao je ujak. Preneo mi je da je moj otac Dane bio lakše ranjen u nogu, ali da mu je nos bio odsečen, na leđima urezan krst, a vrat presečen. Zaklali su ga".

Pregled i identifikaciju velebitskih žrtava zabeležila je i kamera Milorada Terzića. Kasnije je snimak predao "Veritasu". Jednom sam ga pogledao, a to što sam video nikada neću zaboraviti. Iz otvorenih vreća curi krv koja se cedi iz ubodnih rana, prerezanih vratova, odsečenih udova, noseva i polnih organa. Najviše je razmrskanih lobanja.

Među leševima i jedno žensko telo na kojem se vidi prostrelna rana na levoj natkolenici i rasekotina na desnom ramenu, te teška povreda čeonog dela glave, koja je, prema konstataciji prisutnog lekara, nanesena udarcem tupim predmetom i direktni uzrok smrti. Telo pripada dvadesetšestogodišnjoj bolničarki Dušanki Gaćeši. Na rukavu njene uniforme jasno se vidi znak Crvenog krsta.

Veće za ratne zločine u Beogradu krajem 2006. pokrenulo je pretkrivični postupak za zločin na Malom Alanu i naredne godine sve prikupljene dokaze dostavilo hrvatskom pravosuđu, koje još vodi istragu protiv "Nepoznatog Nekog". Ako do sada nisu znali ko je izveo tu akciju, sada znaju.

Možda i jeste junaštvo po velebitskim vrletima ubaciti se u neprijateljsku pozadinu i iz zasede likvidirati neprijatelja. Ali masakriranje zarobljenih, ranjenih i već mrtvih neprijatelja svakako nije čojstvo. A ministar, pa makar i hrvatskih veterana, trebalo bi da, po mom skromnom shvatanju, ima i tu osobinu.