Borislav Komad: Američki rijaliti

Za razliku od naših svakodnevnih i višegodišnjih televizijskih rijalitija, američki izborni rijaliti ima ograničeno vreme i domet.

Ponavlja se tek svake četvrte godine, kad se proglašava novi ili stari prvi domaćin Bele kuće, traje samo od trenutka kad počinje izborna kampanja, kao što je sad, pa do proglašenja pobednika.

Država koja, praktično, ima dvopartijski sistem, ali u suštini istog usmerenja, da bi se tek ponekad pojavio i neki treći takmac, uglavnom prebogati šaljivdžija, tek da bi zabavio narod.

Na startu trke ko će se useliti na adresu Pensilvanija avenija 1600 (Bela kuća) samo su dvojica ili, u ovom slučaju, dvoje kandidata, demokrata i republikanac.

Pa ko god da pobedi, za prosečnog Amerikanca, bez obzira na to za koga je glasao, ne znači ama baš ništa! Jer, sve ostaje praktično isto, osim promene nekih državnih sekretara i novopostavljenih diplomata, koji su uložili milione dolara kako bi stekli titulu ekselencije.

Američka spoljna politika je, odvajkada, bila zacementirana na uverenju da su oni nešto posebno, najbolji i najjači, a da su im najveći neprijatelji nekad Sovjeti, sada Rusi i sve druge zemlje koje sve više vojno i ekonomski jačaju. Običnom glasaču ostaje, dakle, samo nada da će se, možda, nešto promeniti u poreskom sistemu, zdravstvu, školstvu i socijalnoj zaštiti.

I ništa više.

Kada je, dakle, reč o njihovoj spoljnoj politici, još se nije desilo da je novoizabrani predsednik uperio prst na nekog od svojih prethodnika i osudio ga za pogubne poteze.

Uzmimo, na primer, kada je na stotine hiljada mlađanih Amerikanaca, najvećma crne puti ili migranata koji bi da se dokopaju zelenog kartona, koji bi im omogućio stalni boravak u SAD, prevaljujući više od 11.000 kilometara (!) izginulo u dva besmislena rata - Koreji i Vijetnamu - iz kojih su, bezglavo i povijena repa, izašli kao gubitnici.

Da su tamo predsednički izbori ništa drugo do specifičan rijaliti, svedoče i mnoge ankete među glasačima koji ne mogu da se sete iz koje je, od dve strane, bio demokrata ili republikanac.

Upravo zbog toga, američki izbori više zanimaju svet nego prosečnog Amerikanca. Tamošnji izbori, dakle, više liče na holivudski osmišljen spektakli uz šarene balone, zastavice, vrisku i ciku, nego na ozbiljno nadmetanje, jer je apsolutno nevažno ko će tamo pobediti.

Tu smo, ako je to za neku utehu, ispred njih. U našim televizijskim rijalitijima do kraja se ne zna ko će biti pobednik, a tamo preko okeana, potpuno je svejedno ko će se useliti u Belu kuću, jer će, hteo ili ne, morati da sledi politiku svih svojih prethodnika, pa ma kakvi oni bili!