Komentar: Šteta

DAVNO je Branko Miljković, onako razbarušeno, pesnički, lansirao rečenicu: "Ubi me prejaka reč." Ni slutio nije da će mnogo kasnije, Džejmi Šej, portparol NATO, sa raketnih i drugih lansera, onako raspojasano, ratnički smisliti pojam: kolateralna šteta. To je kad pod tepihom bombi stradaju nedužni civili. Obično Srbi. I posle se cela stvar gura pod tepih!

Tu grdnu "umotvorinu" Šej je plasirao posle napada na voz u Grdeličkoj klisuri, 12. aprila 1999. godine. Tada su avioni NATO ispalili dve rakete na voz. U eksploziji i plamenu izginulo je i povređeno mnogo putnika. Šej je to krstio "kolateralnom štetom".

Šejov voz "kolateralne štete" i dalje pomahnitalo juri međunarodnim prugama. Službenici naše ambasade u Libiji Slađana Stanković i Jovica Stepić poginuli su u napadu američkih lovaca F-15 na navodno uporište Islamske države. Hoće li poslovično "senzibilna" američka administracija i ovo krstiti kolateralnom štetom?

Ne možemo da verujemo da supermoderna američka armada nije znala šta gađa i koga tamo ima. Nije to lov na divlje svinje, sa krupnom sačmom, pa da se municija rasipa. I ne radi se ovde o dve reči: kolateralna šteta, već o dva ljudska života. Ako ništa drugo, imamo pravo na pitanje: da li ste imali informaciju da su na tom mestu bili i državljani Srbije?

Nećemo ulaziti u to kakvi su trenutno odnosi SAD i Srbije. Ali kad god se naši državnici sretnu sa američkim, zvaničnici iz Vašingtona neizbežno upitaju: ko je kriv za ubistvo braće Bitići, koji su kao američki državljani stradali na Kosmetu? Nadamo se da već prilikom prvog susreta sa američkim predstavnicima možemo barem da upitamo: ko je kriv za smrt naših državljana Slađane i Jovice? Bilo da su sastanci bilateralni ili kolateralni.