Dr Vladan Petrov: Predsednik i primena Ustava

OTKAKO je Ustavom Srbije od 1990. uvedena institucija predsednika republike bilo je mnogo preteranosti u sagledavanju uloge ove institucije. Za važenja Ustava od 1990, pogotovo dok je predsednik bio Slobodan Milošević (1990-1997), više su kritikovani način izbora i navodno prejaka ovlašćenja predsednika, a manje njegova odgovornost i postupak njenog realizovanja. Pod Ustavom od 2006, pred kraj mandata Borisa Tadića i dolaskom Tomislava Nikolića, koji se, poštujući Ustav, odrekao stranačke funkcije, pitanje odgovornosti predsednika za povredu Ustava počelo je češće da se postavlja. Pojedinci i grupe koji su poslednjih nedelja pozivali predsednika Nikolića da podnese ostavku ili Narodnu skupštinu da pokrene postupak za njegovo razrešenje iznosili su, uglavnom, političke, a ne ustavnopravne argumente.

Povreda Ustava je nedovoljno određen pojam. Možda je trebalo da ustavotvorac navede radnje predsednika koje smatra povredom Ustava, ali to nije učinio - to moderni ustavotvorci, po pravilu, ne rade. Povreda Ustava nije samo povreda odredaba koje se odnose na predsednikova ovlašćenja, već i drugih ustavnih odredaba (npr. načela nezavisnosti sudstva, podele vlasti).

Povreda Ustava je pravna, a ne politička kategorija; ona je osnov ustavnopravne, a ne političke odgovornosti. Državni organ koji utvrđuje da li je predsednik povredio Ustav nije političko telo (Skupština ili birači), već Ustavni sud. Taj organ po Ustavu jedini je kompetentan da utvrdi povredu najvišeg pravnog akta. Pritom, Ustavni sud se mora rukovoditi isključivo pravnim, a ne ličnim i političkim argumentima.

Postupak za razrešenje predsednika Ustavom nije uređen na primeren način. Postupak je teško pokrenuti, jer Ustav traži da predlog podnese najmanje 1/3 narodnih poslanika, a Zakon dodaje da je za pokretanje postupka neophodna većina od ukupnog broja narodnih poslanika. Na taj način parlamentarna manjina je praktično onemogućena da pokrene postupak ako je većina predsednikova ili njemu naklonjena. Mišljenje Ustavnog suda da je Ustav povređen pravno ne obavezuje Skupštinu koja odluku o razrešenju donosi glasovima dve trećine poslanika. Ako je prirodno da Skupština, organ izabran neposredno od naroda kao i predsednik, pokreće postupak, nije prirodno da ga ona razrešava. Tako se ustavnopravna odgovornost predsednika za povredu Ustava pretvara u ono što ne bi smela da bude, u političku odgovornost. Pri nekoj budućoj ustavnoj promeni trebalo bi urediti ovaj postupak tako da se slabe tačke otklone, a ustavnopravna definicija predsednika kao organa koji izražava državno jedinstvo dosledno sprovede.

Do tada, apelujem na one koji optužuju predsednika za povredu Ustava, ne ukazujući na konkretne ustavne odredbe koje su povređene ili ih navodeći proizvoljno, da prekinu sa takvom praksom. Time ne ugrožavaju predsednika, kogod da je trenutno na toj funkciji. Naprotiv, neosnovani napadi koji ne zahtevaju odbranu samo ga jačaju. Slabi se, međutim, ugled Ustava. Verovatno je nekima upravo to i cilj...

U našem političkom mentalitetu postoji greška koju moramo otklanjati na putu izgradnje vladavine prava. Naši političari, kao i mnogi predstavnici tzv. civilnog sektora, retko se pozivaju na Ustav i spremni su da ga "bace pod noge" kad je potrebno braniti evropske standarde i vrednosti koje sami proizvoljno tumače. Pritom, zaboravljaju ili ne znaju da je vladavina prava podređenost objektivnom pravu svih, a ne samo najviših državnih organa, kao i da je odgovornost ustavno načelo koje važi za sve, a ne samo za pojedince, ma koliko visoku funkciju oni vršili.

Od političke i ustavne kulture u kojoj se pozivanje na Ustav, a pogotovo na njegovu povredu čini s merom i argumentovano, mi smo, nažalost, daleko. To mora da se menja ako želimo da postanemo ozbiljna pravna država - u EU ili izvan nje.