Miroslav Parović: NATO front protiv Vučića

SUDEĆI prema prvim reakcijama većine opozicionih stranaka na najavu vanrednih parlamentarnih izbora, Srbija je zemlja koja ima samo jedan problem. Ime tog problema je Aleksandar Vučić. Nije teško razumeti kad na okupljanje protiv Vučića poziva Bojan Pajtić, nameran da odbrani 15-godišnju vlast DS u Vojvodini. Lako je razumeti i sabiranje Čedomira Jovanovića, Tadića i Čanka, koje, kako kaže Jovanović, vode zajedničke vrednosti, što bi, sudeći po njihovom političkom stažu, moglo da bude samo osećanje da tim partijama vlast pripada po sili prirodnih zakona.

Ono što čudi, međutim, jeste činjenica da su sličnu izbornu motivaciju i retoriku preuzele i neke tzv. patriotske stranke. DSS Sande Rašković Ivić, na primer, Vučića optužuje za uvođenje medijske cenzure, iako te stranke nikad, otkako je izgubila vlast 2008, nije bilo više u medijima. Drugi problem je što DSS, zajedno sa Dverima, učestvuje u medijskoj satanizaciji Vučića na istom fonu sa strankama nekadašnjeg DOS-a i u medijima koji prate te stranke. Pri tome, današnji DSS raskinuo je s nasleđem Vojislava Koštunice, koji se zalagao za vojnu i političku neutralnost, suverenost Srbije i političku odbranu Kosova i Metohije, a što je očito bilo trn u oku NATO struktura, zbog čega su se maksimalno i potrudili, a i danas se trude, da ove teme budu van javnosti.

Ne ulazeći u to koliko, prećutno ili ne, sinhronizovani nastup pro-NATO opozicije i patriotskog bloka može na izborima doneti tim organizacijama, uveren sam da nanosi neprocenjivu štetu Srbiji. Kada biti protiv Vučića, čak ne toliko ni protiv njegove politike, postane jedina tačka izbornog programa celog niza stranaka, i kada taj program podrži deo uticajnih zapadnih ambasada i elite tradicionalno nesklone svakom nacionalnom ineresu - tada se legitimna politička borba pretvara u opasno društveno podvajanje, sa svim rizicima koje ono sa sobom nosi.

Naravno da postoje i prostor i razlozi za kritiku Vučićeve vlasti, pre svega u sferi ekonomije, gde se gotovo uopšte ne koristi činjenica da Srbija danas jedina ima otvorenu saradnju i sa državama EU i sa Rusijom, te u kadrovskoj politici, gde još uvek nije suzbijen uticaj zagovornika Srbije kao države u vazalnom odnosu sa NATO državama. Takođe, Vučić se treba i mora kritikovati zbog kulturne, prosvetne i identitetske politike koju praktično svih ovih godina nije ni vodio.

Međutim, bez obzira na svu političku cenu koja se može platiti, na svaki način se mora izbeći akciono jednistvo sa NATO strankama. Jer kada pro-NATO stranke kao jedinu tačku svog programa ponude "anti-Vučić" platformu, one samo prate trag naloga iz zapadnih ambasada. Kada to čine navodno patriotske stranke, one Vučića faktički guraju u naručje tih istih stranih ambasada.

Da bi se izbegla matrica "ua Vučić!", ili matrica "ura Vučić!", smatram da je nasušna potreba Srbije stvaranje jednog širokog političkog fronta koji će kao svoj prevashodni cilj imati snižavanje tenzija i prevazilaženje podela u društvu. Neodustajna borba za interese običnog čoveka mora biti glavna ideja vodilja jednog takvog saveza, a ljudi u Srbiji samo hoće mir i izvesnost za sebe i svoje porodice. Nekonfliktna politika i stabilizacioni politički blok bi stoga mogli biti jedino novo što bi se pojavilo na srpskoj političkoj sceni, i to praktično od uvođenja višestranačja u našoj zemlji.