Komentar: Rakete

SVAKO ko je bar jednom odgledao vestern zna da je najveća greška potezanje pištolja ako ne nameravaš da ga upotrebiš. Još je opasnije izvlačenje praznog revolvera. Posebno kad praznim pištoljem ili nepostojećim topom pokušavaš da uloviš tek pokoji glas na krajnjoj desnici.

A, Srbija i Hrvatska ovih dana vode pravi virtuelni rat. Oni nas gađaju američkim balističkim projektilima M270 koje nemaju, a mi se branimo ruskim sistemom S300 koji nismo dobili. Zapita se čovek - šta bi se desilo kada bismo stvarno imali čime da ratujemo?

A možda bismo se tad svi zamislili i počeli da se ponašamo kao ozbiljne države. Jer prave vojne sile, koje su svesne posledica upotrebe modernog naoružanja, ne razbacuju se tako lako ni rečima o raketama, a kamoli pravim raketama.

Ponekad, doduše, te iste ozbiljne vojne sile ubace poneki imaginarni M270 ili S300 na Balkan ili neko drugo trusno područje, pa posmatraju kako se domoroci glođu i prepiru u stilu - "moj tata će mi dati veći top od tvog". Ili, kao Bušmani u komediji "Bogovi su pali na teme", koji žive u miru i slozi, dok sa neba ne padne prazna flaša koka-kole oko koje onda počnu da se svađaju i tuku.

Možda bi, zato, onima koji vode i Hrvatsku i Srbiju najbolje bilo da se zapitaju - a zašto bi, čak i kad bi imali čime, Srbi i Hrvati ratovali. Da li iko ozbiljan očekuje da Hrvatska zaista tim raketama (koje nema) gađa Beograd? Ili, da Srbi, valjda sa Šešeljom na tenku, umarširaju u Zagreb?

Ako još postoji bilo koji relevantan političar koji može da zamisli takvu situaciju, onda iz devedesetih zaista ništa nismo naučili. U tom slučaju, bolje nismo ni zaslužili. U suprotnom, najbolje bi bilo da prazne pištolje vratimo u futrole.