Komentar: Pokloni

NA Božić 2012. Boris Tadić je bio predsednik države, Bojan Pajtić premijer pokrajine, Borko Stefanović državni pregovarač sa kosovskim Albancima, a Dušan Petrović ministar. Sve moćni funkcioneri DS.

Zamislite sad da im je neko tada rekao da za samo četiri godine, ne samo da neće biti na vlasti, već da će biti u četiri različite stranke i, kao uvređene šiparice, odbijati i da razgovaraju jedan sa drugim.

Tako je to u srpskoj politici.

Ili, zamislite da je neko 2008. rekao funkcionerima vladajuće DSS - Sandi Rašković Ivić, Slobodanu Samardžiću, Nenadu Popoviću, Siniši Kovačeviću, Andreji Mladenoviću da će već 2015. predvoditi pet različitih i posvađanih političkih stranaka.

Tako je to u Srbiji.

Ideološki udaljene partije vlasti, SNS i SPS, imaju zajedno više od 60 odsto podrške, a iskazuju odanost pred kamerama, zaklinju se na lojalnost, jačaju saradnju, zbijaju redove.

Istovremeno, na destine razdrobljenih partija leve i desne opozicije, od kojih većina može da sanja cenzus, gordo su stisle svoje uslove, zahteve, "ideološke pravce", načela, principe, i ne pokazuju nikakvu želju da udruže snage kako bi bar izbegle ambis.

Dobro, vlast nije samo najbolji afrodizijak, već i najjači magnet okupljanja i pomirenja. A gubitak vlasti najdelotvornije sredstvo da svi odjednom postanu različiti, izuzetni, autentični.

Ali, ovoj uobičajenoj matrici nešto nedostaje: strani centri moći. Oni koji često najefikasnije mire posvađane i svađaju pomirene.

Tako je bar bilo u Srbiji.

Mudri političari bi i o njima trebalo da misle kad dele jedni drugima božićne poklone ili pokude. Da se ne bi iznenadili tamo neke 2020.