Aleksandar Vučić: Srbija ulazi u novi vek rada bez čarobnih štapića i rata

U vreme nastanka luterizma, na samim počecima novog veka (trajao je od Kolumbovog otkrića Amerike do Oktobarske revolucije 1917), protestantski i katolički sveštenici su, podjednako, osuđivali sve rasprostranjeniju kocku.

Katolički argument je bio da se "na kocki može izgubiti".

Protestantski je bio, donekle, i na prvi pogled, začuđujući. Bili su protiv kocke, jer se na kocki "može dobiti".

A takva vrsta dobitka, po njihovom mišljenju, zaustavljala je čoveka u njegovim najvažnijim aktivnostima. Usavršavanju i radu.

I danas, kada razmišljam o 2016. i našem novom veku, tako potrebnom Srbiji, jasno mi je šta nam je zadatak.

Da i sledeće, i svake naredne godine ni slučajno ne poželimo da nam bilo šta padne s neba, da nas bilo šta zaustavi, već da u svakoj od tih godina nešto stvorimo, izgradimo, osvojimo i zaradimo. Sami.

Da osetimo, kako je to govorio Ivo Andrić, "ono unutrašnje zadovoljstvo koje čovek ima od dobro svršenog posla i koje više vredi od svih nagrada i priznanja ljudskih".

Da se usavršimo i budemo bolji.

To treba da bude 2016. Početak našeg novog veka, u kojem ćemo sopstvenim snagama, radom i umećem preskočiti ogroman jaz koji je, zahvaljujući istoriji, nastao između visokorazvijenih zemalja i Srbije.

A da je to moguće, izvesti veliki skok, tvrdio je još polovinom prošlog veka Aleksandar Geršenkron, američki Jevrejin, rođen u Rusiji, koji je bio profesor ekonomije na Harvardu, i po kojem se čak i isplati kasniti u razvoju, jer jaz može da bude ogroman podsticaj, poziv na mobilizaciju i dodatni napor, posle kojeg sledi velika nagrada. Uz to, kašnjenje u razvoju, po njegovom mišljenju, pruža mogućnost ne samo učenja, nego i izbegavanja grešaka koje su drugi činili.

Ovu teoriju Srbija je, u velikoj meri, dokazala ove godine, godine početka tog, našeg, prvog velikog skoka.

Otpočeli smo ozbiljne reforme, ojačali infrastrukturu, sredili državnu kasu, uštedeli, povećali investicije i zaposlenost, počeli da povećavamo plate i penzije, time i potrošnju. Stvaramo, ubrzano, institucionalne uslove - od povećanja pravne sigurnosti do smanjenja birokratskih procedura - za još brži razvoj.

Sledeće godine Geršenkronov odskok mora da se nastavi. One posle moramo da uđemo u ubrzani razvoj.

I znam da mnogi zameraju zbog brzine, i da bi hteli da se sve to završi brže, ako je moguće već danas, kako bi njihovi novčanici bili odmah puniji, a život, takođe, odmah lepši.

U željama se, dakle, slažemo. Uostalom, i postao sam premijer da bih Srbiji, i svima u njoj, doneo neki boljitak. Da bi ona postala ekonomski jaka, uređena i pristojna zemlja. Da bih svakom građaninu Srbije omogućio ono što se zove - pristojan život. Dakle, da bude siguran da ima uslove da uči i usavršava se, da živi u uređenom okruženju i da radi.

I voleo bih da imam čarobni štapić i sve to stvorim odmah.

Ali, nemam. I niko ga nema. Lično se, pritom, nadam da je i samoj Srbiji dosta "čarobnih štapića". Ništa nas u istoriji nije toliko izudaralo kao oni. Sve obećavajući nam, kako u kom slučaju, ili "odmah" i "sada", ili neku pravdu i bolji život na nebu, u "nebeskoj Srbiji". Za nju je trebalo samo da umremo, ništa više.

Ja sam, da podsetim kritičare, obećao nešto sasvim suprotno. Teške mere, tešku štednju i težak rad.

Obećao sam, pritom, život, to jest način na koji se do boljeg života stiže. I nisam nikada rekao ni da će da bude brzo, ni lako.

Ali jesam, i toga se držim, da za Srbiju više niko neće morati da umre, da neće biti ratova i nestabilnosti, da ću uraditi sve da sa susedima i svetom živimo u miru, da se razumemo i pomažemo. I da ćemo zaboraviti da "umemo da ratujemo", nego ćemo, umesto toga, naučiti da radimo.

Srbija, prosto, mora da pređe tu provaliju. Nemamo kud nazad. Uostalom, po Volteru, samo bedni narodi žive od istorije. I to tako što je izmišljaju.

A Srbija nije bedna. Ne sme da bude. I mora u budućnost. Preko ambisa, velikim skokom.

Sasvim drugo pitanje je koliko će to da traje. Po mom mišljenju, brzi smo, ali moramo još brže. I znam da to nekome nije dovoljno, ali znam i koliki je jaz i koliko nije jednostavno postići idealnu brzinu. Broj nepismenih u Engleskoj je 1900. bio tri odsto. U Srbiji, 2002, više od pet odsto. Sada je taj broj prepolovljen, i, po popisu iz 2012. godine, nepismenih je bilo 2,68 odsto. Dakle, nešto manje nego u Engleskoj pre više od sto godina.

I taj podatak je sasvim dovoljan da shvatimo da će nam brzina zavisiti od količine znanja koje steknemo i količine rada koji uložimo.

A da bismo to uspeli, i zato se toliko često vraćam na Lutera, Vebera, protestantsku radnu etiku, moramo da potražimo u prošlosti koju nam je istorija oduzela upravo one primere koji će nam omogućiti da počnemo da učimo i radimo.

Da konačno počnemo i da verujemo u sebe i u to da možemo isto što su mogli i drugi.

I to je jedina prošlost koja nam je potrebna. Ona u kojoj je, na primer, Đovani Piko dela Mirandela, koji je u petnaestom veku objavio traktat "O dostojanstvu čoveka", svojevrsni manifest renesanse, u kojem je rekao da nas je Bog stvorio da bismo nešto sami sa sobom uradili. Da od nas, od toga koliko ćemo u sebe uložiti i raditi, zavisi šta ćemo da budemo, koliko dobri, koliko loši, uspešni ili neuspešni, veliki ili mali.

Tome moramo decu da učimo, veri u sebe, kao i radu, radnoj etici, štednji, ulaganju. To mora da bude i osnov reforme prosvete o kojoj i sam toliko pričam. Spoj rada i učenja. Praktična primena znanja. Usavršavanje koje se nastavlja i posle školovanja. Rad koji ne prestaje. Na sebi, i na stvaranju nove vrednosti.

Strašno mnogo toga treba da naučimo, uz prednost o kojoj je govorio Geršenkron - učićemo i iz tuđih grešaka, ne samo iz svojih.

Zato, zbog tuđih grešaka, koje smo, delom, i mi platili, insistiram na građenju jake države, one koja istovremeno i stvara uslove, ali i utiče na glavne ekonomske tokove.

Zato toliko požurujem ministre u reformama, i, posebno, u dovođenju investitora i izgradnji infrastrukture.

Zato i brza pruga do Budimpešte, i modernizacija svih pruga u Srbiji, i završetak izgradnje auto-puteva do aprila 2017. godine, na kraju, zato i "Beograd na vodi", i "Tenis", i "Lear", i "Delfi"...

Na kraju, zato mislim da jesmo brzi, ali i da možemo još brže. Brže do znanja, brže do ulaganja i brže do posla.

Vreme je novac, rekao je Bendžamin Frenklin, jedan od američkih očeva nacije, i zato ja hoću da budemo još brži.

Pogotovo u menjanju sebe i Srbije. Mnogo toga kao da je okamenjeno ovde, kod nas. Navike, mentalitet, mitovi.

Veliki pijuk je potreban da se sve to razbije. Da naučimo ono što sam naveo na početku - da ono što dobiješ, nizašta, ničemu i ne služi, pogotovo ne tebi i tvojoj državi.

I, ako nekome nije jasno, borba protiv korupcije, hapšenja velikog broja onih koji su oštetili budžet, nije ništa drugo nego borba protiv ideje da stvari padaju s neba. I da svako ko to pomisli, ko je spreman da nešto ukrade, umesto da zaradi, ne samo da otkida od našeg društvenog dobra, od onoga što treba da uložimo u puteve, škole, bolnice, nego i širi taj poguban mit, onaj o lakoj lovi, i brzom bogaćenju.

Bogatstvo koje je preko noći zgrnuto ne ume da vraća deo društvu koje ga je omogućilo, i od kojeg je oteto, i razbija samo to društvo. I to treba da naučimo iz protestantske prošlosti i etike. Zarađuj i ulaži zarađeno. Tako gradiš i sebe i društvo, tako, da ponovim, valjda će neko i da zapamti, dobijaš i sve one benefite koje uređeno društvo pruža - napredne škole, efikasno pravosuđe koje te štiti, dobre bolnice i puteve...

To je, na kraju, i razlika između tajkunske države i države krupnog kapitala. Prvu, u kojoj tajkuni rade samo za sebe, otimajući od države, moramo da iskorenimo. Drugo, u kojoj krupni kapital radi, u saglasju sa državom, i za sebe i za državu, društvo, unapređuje ga i razvija, moramo da stvorimo i osnažimo.

I sve su to elementi našeg velikog skoka i našeg novog veka. Znanje, moral, rad. I politika koja se zasniva na rezultatu, a ne na čarobnom štapiću.

I, što je najvažnije, i pokazali smo to i ove godine, sve to nije nikakva utopija. Imamo rezultat, po prvi put posle toliko godina, i imamo osnov da verujemo da možemo još više i još bolje.

Rad nam se isplatio, promene su počele, Srbija napreduje. A svima kojima to nije dovoljno, mogu samo da kažem da ću upravo ja ostati najveći kritičar sopstvenog posla, i onaj koji će večno biti nezadovoljan i brzinom i količinom urađenog.

Ja posebno žurim da vidim tu promenjenu, pristojnu, sređenu i ekonomski jaku Srbiju. I ja ću na tom projektu svakako najviše da radim.

Ostaje samo još da se usavršim u reagovanju na laži i mržnju. I ide mi i to, polako. Na jedini način na koji je to i moguće. Radom.

I razumevanjem Srbije i njene biti, onu koju i želimo da promenimo.

Podele, koje podstiču nasilje, ovde su deo previše duge tradicije da bi nestale preko noći.

Zato, svi koji se užasavaju nad "Farmom" i "Parovima" treba da pogledaju rezultate ankete koja je rađena uoči donošenja novog građanskog zakonika, i da se dobro zamisle. Samo 12 odsto ljudi u Srbiji podržava apsolutno ukidanje fizičkog nasilja nad decom.

Drugim rečima, nasilje nam je imanentno, usađeno u samu bit, njemu učimo i decu, učimo ih da ga koriste da bi rešila svaki nesporazum i svako nerazumevanje. Bijemo ih da bi ona sutra umela da biju.

I da li je onda čudno što smo njime zatrpani?

Nije, ali to samo još znači da nam je posao i da uradimo sve da se otkopamo iz te rupe podela i agresije u koju smo upali.

Zato sam tražio, pre svega od ljudi iz moje stranke da izbace svako nasilje iz javnog govora. Zato i neću da se ljutim na kritičare.

Probaću da ih razumem.

I da im ponudim novo rešenje, ono koje najbolje znam.

Radiću.

I, sledeće godine, to ću početi 1. januara. U sedam ujutru.

I znam da će mi se pridružiti svako ko sanja istu Srbiju kao i ja.

Onu koja je moguća.

Koja je preskočila ambis i pronašla budućnost.

I koju smo sami izgradili.

Svim građanima Srbije želim srećnu Novu godinu i Božić