Ivan Radovanović: Šta mi hoćemo od Vučića

ZA jednu naciju je rekao da su zverska rasa sa zverskom religijom. I zalagao se za eugeniku i kastriranje slaboumnih. Slao je vojsku na radnike, hteo da ugasi javni servis i napravi provladino glasilo. Za rat je pričao da je bajan i tvrdio da je mir poslednja stvar za koju se treba moliti. Vređao je protivnike, i to toliko da su neke od njegovih uvreda našle među sto najvećih ikada izrečenih, a jednom svom savezniku je otvoreno rekao “likvidiraću te” ako to ne uradi.

Zvao se Vinston Leonard Spenser Čerčil, najznačajniji je Britanac svih vremena, a navedene detalje o njegovim izjavama i životu možete naći u knjizi Borisa Donsona, gradonačelnika Londona: “Faktor Čerčil - kako je jedan čovek stvarao istoriju”.

Ali ovo nije tekst o Čerčilu, da se odmah razumemo. Ovo je tekst o rezultatu. I Čerčil ga je imao. Posle niza promašaja i padova, pogrešnih odluka, još gorih izjava, on je postao Čerčil. Sinonim pobednika. I dok mu oni zagriženi brčkaju po biografiji i traže izjave koje bi dokazale da je, u suštini, bio megaloman i ratni huškač, većina ga pamti po podignuta dva prsta, prkosu koji je pokazao Hitleru i besmrtnim rečima, poput onih o krvi, suzma i znoju, ili onih - “Borićemo se na plažama, borićemo se na poljima i ulicama, borićemo se na brdima, i nikada se nećemo predati”.

Ali, opet, ovo nije tekst o Čerčilu. Ovo je tekst o rezultatu, jedinom merilu rada svakog političara, i onih pre i onih koji su došli posle najvećeg britanskog premijera. Ovo je tekst i o tome šta se od političara danas traži, šta mi tražimo, i kako reagujemo na njihove poteze, takođe i kako ih svojim reakcijama ograničavamo.

Prvo, da razjasnimo nekoliko stvari, danas kada mnogi prebiraju po ranim radovima Aleksandra Vučića i tvrde da je gori od Miloševića, a da je današnja Srbija mnogo teže mesto za život nego što je bila tokom devedesetih.

Vučić jeste imao razne izjave, i razne greške, ali ako se vratite na početak teksta, ko nije? I da li stvarno neko ovde veruje da je moguće, danas, bilo gde na svetu, pronaći tog, bezgrešnog, prepoštenog, idealnog, savršeno pristojnog, perfektnog, bogobojažljivog, smernog... političara? Nekog patrijarha Pavla među političarima? Da sam sebi popravlja obuću, jede parče hleba dnevno, vozi se gradskim prevozom i po ceo dan se moli Bogu?

I ako ga nađemo, kakvu korist bismo od toga imali? Molili bismo se, s njim, da nam bude bolje? Teško, zar ne? Bolje reći nemoguće, jer, da jeste, da ljudi veruju u bezgrešne političare, takav bi već pobedio na nekim izborima, negde. Pa bi bio na čelu Amerike, Rusije, Engleske, Nemačke, Francuske... pa kad udare teroristi, on ne pokrene vojsku, nego moleban, po ceo dan.

Drugim rečima, šta mi hoćemo od Vučića? Da bude uspešan, ili da bude bezgrešan? I zato se, kada jeste uspešan, odmah setimo da, eto, nije bezgrešan. I da je, nekada pričao to i to o Muslimanima, ili to i to o Americi, a to i to o Mladiću? Možda zato što bi se, da je bezgrešan, odmah, s pravom, setili, da nije uspešan. Ej rođače, ne jede se ‘leba od tvojih molitvi, i kako to misli da sam popravljam cipele?!

To bi ga snašlo, garant. A nas bi snašao premijer koji bi na poplave odgovarao litijom, a ne deficit liturgijom, i na izbeglice miropomazanjem, a umesto reformi bismo imali veronauku, pa, šta nam Bog da.

No, nije ovo ni tekst o crkvi, nego o Srbiji, takvoj kakva je, uvek nezadovoljna, naročito kada neko nešto počne da radi, pa mu to još i ide. Tada nastane čudesna simbioza između te verujuće, i one druge, komesarske Srbije, između Srbije teorije belosvetskih zavera, i Srbije istopolnih brakova, između nacionalista i zapadnjaka, na kraju i između kruga “dvojke” i “južne pruge”.

Tabloidi postanu bastioni slobodnog novinarstva, a nezavisna udruženja tabloidi. Oni koji su za medijske reforme javno plaču jerbo se gasi Tanjug. Oni koji su za privredne reforme, urlaju protiv prodaje bilo čega našeg, a naročito “Telekoma” i ostalih javnih preduzeća u kojima ima više zaposlenih nego u kineskim javnim preduzećima, a pritom u ovim našim i niko ništa i ne radi.

Navijači, užasnuti rezultatima Partizana i Zvezde, rado bi pobili uprave, ali bi telima sprečili da neko kupi, i sredi, isti taj Partizan i Zvezdu.

A posebna poslastica mi je primer bioskopa “Zvezda”. Čovek ga kupio, platio, a u Srbiji su već godinu dana heroji oni koji su mu se u to, što je kupio i platio, uselili i okupirali. Razlog nije to, što je kupio i platio, koristio kao bioskop. A što vi to niste kupili platili, pa ga koristili kako hoćete, niko ne odgovara. Bioskopi su, kao i sve drugo, naši, i s njima, kao i sa svim drugim, može sve, osim da se kupe i prodaju.

I kada pogledaš, tom čudnom verujuće-samoupravno-nacionalno-zapadnoruskom genu, naravno da ništa ne znači ni smanjenje deficita, ni rast privrede, ni reforme, ni nova radna mesta, a najmanje to što je neko napravio prvi, od mnogih koraka, koji nas čekaju na putu izlaska iz krize. I naravno da je njima, danas, bilo bolje u devedesetim. I da im Sloba nije bio tako strašan. I kakve veze ima hiperinflacija, redovi za benzin, cigare na ulicama, prazni rafovi, plate od dvadeset maraka, ratovi, progon, ubistva... kada danas treba da dokažemo da je Vučić, taj što radi i viče, osnovni uzrok svakog našeg ličnog jada.

Kao da su u nekoj igrici, pa je Vučić kraljica - ako je ne srušiš, ne možeš na drugi nivo. A da je možda problem to što igraš igrice, ne padne ti na pamet.

No, ne bi oni meni bili problem, niti bilo kom drugom, da ne postoji opasnost da ova vlast, suočena sa kritikom svih protiv svih, ne odustane od onoga što je započela. Da ne digne, prosto ruke. Da umesto Čerčilovih principa (a taj je radio dvanaest sati dnevno, iako nije imao radni staž, sve vreme je bio političar), ne usvoji onaj Reganov - kažu da težak rad ne ubija, ali ja ne bih baš da rizikujem. Da se i sama ne vrati u devedesete, i zaboravi koliko su mir i stabilnost, čitavog regiona, važni za Srbiju.

Zato, zbog te opasnosti, lično se zalažem za dve stvari. Prva je pravljenje vremeplova u koji bi se ukrcali svi kojima je bilo bolje u devedesetim. Da odu tamo, i da se ne vraćaju. Druga, da obavezna lektira u vladi bude Donsonova knjiga o Čerčilu. Da vide ljudi, a pre svih Vučić, šta možeš da postaneš ako ne odustaneš. I šta Srbija može da postane. Ako ne stane, posle prvog koraka.