Dr Andrej Fajgelj: Ne pita se Unesko već nebesko

Sve oči su uprte u Unesko dok Srbija iščekuje glasanje o Kosovu. Šta ako nam to samo odvlači pažnju?

Kosovo je i do sada bilo u Unesku, zajedno sa Srbijom. Ovde se radi o prijemu takozvanog Kosova. Unesko ni do sada nije mogao da zaštiti naše nasleđe na Kosovu. Njegova delegacija je 2003. obišla ruševine iz '99, da bi već naredne godine martovski pogrom napravio nove ruševine.

Agencije UN su i do sada sarađivale sa takozvanim Kosovom. Pod njihovom zajedničkom upravom uništeno je više od 150 hramova, a da praktično nijedan rušitelj nije kažnjen.

Dobro je što se Srbinu nikad ne dosadi čekati pravdu. Ali kada je Srbin dočekao pravdu od međunarodne zajednice?

Ima vek i po kako je Đura Jakšić upozorio na njen gordi podsmeh: "Izginućemo - Pa izginite".

Darko Tanasković, naš ambasador u Unesku, daje sve od sebe; "28. jun" i Boris Malagurski pokrenuli su peticiju koju je potpisalo nas 130.000; grupa Srba pri Unesku otvorila je internet-stranicu "Spasi svetsko nasleđe"; iguman Dečana Sava Janjić pozvao je da se glasanje odloži. Svaka čast svima koji se trude.

Ipak, vreme je da se oslobodimo iluzija. Bilo da Unesko glasa za, protiv, ili odloži glasanje, mi ostajemo gubitnici. Naše svetinje ostaju srušene, naš narod proteran, naša zemlja okupirana, počinioci nekažnjeni.

Navukli su nas u igru u kojoj nemamo šta da dobijemo. Idemo po svetu i pitamo čije je naše nasleđe. To su fore za malu decu: koja reka teče ispod Savskog mosta?

U međuvremenu, zanemarujemo daleko važnije i ozbiljnije stvari. Nije pitanje čije je naše nasleđe, već kako ćemo ga odbraniti. Ono što se otima ratom i ruši dinamitom ne brani se peticijama.

Marko Miljanov u jednom od "primjera čojstva i junaštva" opisuje kako Albanci haraju Dečane. Narod dozna i u strahu se pozatvara u kuće (je li to stanje u kojem smo?), ali ne i Petar Zogović, koji "ne čeka Turke na kuću, no ojde k njima u Dečane". Uđe pravo u sobu gde su mučili kaluđera, sam među njih trideset, izvuče dve kubure i na mestu ubije oba bega koja su vodila družinu. Ostatak se razbeži, kao i sve lopuže pred naoružanim domaćinom. Ovo junaštvo je narod opevao uz gusle pa ga je zabeležio i Vuk Karadžić, u pesmi "Jaut-beg i Pero Mrkonjić".

I mi možemo da odbranimo svetinje. Samo što junaštvo nije moderno. Sa izložbe povodom stogodišnjice balkanskih ratova su uklanjali slavoluk na kojem je pisalo: "Osvetnici Kosova - Vi imate su čim pred Miloša" i okretali na naličje medalju sa sličnim rečima. Zgađen, kustos je dao otkaz: zar se mi ovoga stidimo?

Nije moderna ni nebeska Srbija. I taj koncept je zajedno sa junaštvom povučen iz opticaja nakon 5. oktobra. Zanimljivo je uporediti okupaciju Kosova '99. i ono što je zatim zadesilo ostatak Srbije.

Na Kosovu su rušeni hramovi, raskopavana groblja, bor cara Dušana je posečen i spaljen. Pošto je vojna okupacija ostala ograničena na srce Srbije, ostatak je pošteđen fizičkog razaranja. Ali su identitet, duhovnost i tradicionalne vrednosti razarane istom silinom.

Strategija je bila jasno usmerena protiv svake vertikale, bilo da se pružala u visinu ili sezala u dubinu: Koren iščupati, sećanje izbrisati, trajanje prekinuti, uspravno sravniti, kičmu polomiti.

Zašto? Zato što beskičmenjak ne pruža otpor. Bez identiteta nema ni našeg ni tuđeg, pa može da nam otme ko šta hoće. "Bez besmrtne duše nema ni večnog merila ljudskih postupaka, nema ni dobra ni zla, ni pravde ni nepravde." (Marko Dimitrijević)

U skladu sa tim, Unesko može da proglasi rušitelje nasleđa za čuvare nasleđa. Ali ne pita se Unesko, već nebesko.

Srpsko nasleđe nije do kraja razoreno. Pokraj zaboravljenog dvora Nemanjića iz bora Dušana Silnog niču novi izdanci.

A čuda se dešavaju. Islamska država je uradila sve kao takozvano Kosovo: terorizam, rušenje hramova, proglašenje države na tuđoj teritoriji. Taman je trebalo da NATO posluži kao avijacija i ovim "borcima za slobodu", kad doleteše neki drugi avioni.

"Sad će netko izgubiti carstvo". A nebesko je uvek i doveka.