Šta bi rekle srpske žrtve Srebrenice, danas kad čitav svet govori o žrtvama Srebrenice - a o njima ćuti?

Šta bi rekao Vidoje Lazić, razapet na krst, šta bi rekla Dimitrić Mileva, isečena na komade, šta bi rekao Rado Kukolj, ispečen na ražnju? Šta bi rekao jedanaestogodišnji Slobodan Stojanović, zverski mučen i ubijen kada je otrčao iza neprijateljskih linija da spase ljubimca: "Tata, ostao mi Lesi na lancu"?

Od maja 1992. do februara 1993, srpsko stanovništvo na području opštine Srebrenica doslovno je desetkovano. Od 9.390 Srba ostalo ih je 860, od 59 srpskih sela, 55 je etnički očišćeno.

Srbi su grad napustili nakon ubistva srpskog čelnika Gorana Zekića. Retki koji su ostali su ubijani, poput nepokretne Zagorke Zekić. Zarobljeni Srbi dovođeni su u Srebrenicu i Potočare u logore, gde se mnogima gubi svaki trag.

Uz povike "Alahu ekber", srebrenički džihadisti su pohode na okolna srpska naselja izvodili na velike hrišćanske praznike. Stradalo je više od 3.000 Srba, od kojih su mnogi svirepo mučeni, uključujući žene, decu i stare.

Za ove žrtve nema rezolucija, manifestacija ni memorijalnih centara. Nema ni presuda. Za 23 godine nijedan ubica srpskih žrtava Srebrenice nije priveden pravdi. Haški sud je oslobodio Nasera Orića, a Tužilaštvo i Sud BiH nisu procesuirali niti jednog počinioca.

Neravnopravnost je preblaga reč. Ne dobijaju srpske žrtve manje poštovanja. One ne dobijaju apsolutno nikakvo poštovanje. Pre tri godine, potomci su obeležili 20 godina od stradanja Srba u Srebrenici. Komemoracija je u svetu ignorisana, a u Srbiji ismejana. Agencija Beta nazvala ju je sramotom i uvredom, a tabloid "Blic" feštom.

Ove godine obeležava se 20 godina od stradanja muslimana u Srebrenici. Njihovu komemoraciju niko neće ismevati, još manje ignorisati.

Po čemu su srpske žrtve Srebrenice toliko različite? Srbi su stradali na početku rata a muslimani na kraju; Srbi tokom više meseci a muslimani tokom deset dana; Srbi navode 3.000 žrtava a muslimani 8.000; Srbi su kasapljeni a muslimani nisu; srpske žene su stradale a muslimanske nisu.

Nijedna razlika nije dovoljan razlog za diskriminaciju žrtava stradalih u istom ratu, na istom mestu. Brisanje Srba iz žrtava Srebrenice je rasizam, po kojem Srbi nemaju prava kao drugi ljudi, a njihove žrtve manje vrede.

Rasizam baca senku sumnje na sav aktivizam vezan za Srebrenicu. Rasiste ćete prepoznati po tome što govore o žrtvama Srebrenice, a misle isključivo na muslimanske žrtve. Britanska rezolucije o Srebrenici je rasistička jer ne poštuje sve žrtve bez razlike.

Primer takvog aktivizma je Naser Orić, koji Potočare i dalje doživljava kao svoj štab, samo je borbu protiv Srba zamenio borbom protiv genocida.

Ne može se u isto vreme biti borac protiv genocida i antisrpski rasista. Antisrbizam je osnovni uzročnik genocida na ovim prostorima. Srbi su bili najbrojnije žrtve genocida u ovom delu nacističke Evrope, i jedini su narod koji je nakon genocida ponovo doživeo masovna istrebljenja.

Drago Mitrović iz Podravanja kod Srebrenice kao dečak je čudom preživeo ustaško klanje. Pola veka kasnije, duž starih ožiljaka na vratu, potomak krvnika mu je odrubio glavu: "Preživeo si 1941, sada sigurno nećeš!" Klanje ga je zateklo nespremnog i prvi i drugi put, kao što bi zateklo i nas.

Prevencija genocida je realna potreba srpskog naroda. Naše očeve i oce ubijali su samo zato što su bili Srbi. Moramo prekinuti niz da bismo zaštitili svoju decu.

Nema prevencije genocida dok svet usvaja rasističke rezolucije. Nema prevencije genocida dok srpski mediji ismevaju srpske žrtve.

Moramo reći: nikad više! Kultura sećanja na žrtve i borba protiv antisrbizma su nacionalni prioriteti. Očuvanje Republike Srpske, koja je jedino srpsko "nikad više", od presudnog je značaja. Iznad svega, zločini nad Srbima ne smeju ostati nekažnjeni.

Masakrirane, lišene pravde, zaboravljene i ismejane, srpske žrtve Srebrenice nas danas upozoravaju: nemojte završiti kao mi.