SUKOBI u Makedoniji jedna su od kockica koje ispunjavaju mozaik albanskih teritorijalnih pretenzija čiji je cilj stvaranje "velike Albanije". San svih Albanaca koji je formulisan pre 137 godina, u predvečerje Berlinskog kongresa i tokom Prizrenske lige, počeo je da se ostvaruje, a realizacija tog projekta privodi se kraju.

Uz ovu tvrdnju, akademik Ljubodrag Dimić, dobar poznavalac srpsko-albanskih odnosa, međutim, naglašava da je za razumevanje ovog opasnog procesa na Balkanu potrebno poznavati istorijsku vertikalu.

A po toj vertikali, ističe Dimić, sve seže u kraj 17. veka kada je počela velika seoba hrišćanskog stanovništva sa prostora na kome je živelo, a turski feudalni sistem taj prostor naseljavao drugim stanovništvom, pretežno Albancima, čije su naseljeničke struje stizale do Niša, Vranja, Makedonije, Kosova, Sandžaka, Limske doline...

- Ključni period je onaj pred Berlinski kongres kada je grupa albanskih intelektualaca u Carigradu počela da smišlja na koji način, prilikom stavljanja balkanskog pitanja na dnevni red Kongresa, rešiti i albansko pitanje. Tada je rođena ideja o "velikoj Albaniji" - kaže Dimić u razgovoru za "Novosti".

* Koje teritorije bi, po njima, ona obuhvatala?

- Bila bi to Albanija četiri vilajeta - skadarskog, janjinskog, bitoljskog i kosovskog, koja bi obuhvatila: južnu Albaniju sa Epirom i Janjinom, severnu i srednju Albaniju sa Skadrom, Tiranom i Elbasanom, Makedoniju sa gradovima Debrom, Skopljem, Gostivarom, Prilepom, Bitoljem i Ohridom, Kosovo sa gradovima Peć, Đakovica, Prizren, Mitrovica, Priština, Gnjilane, Preševo, Kumanovo, Novi Pazar i Sjenica. U pitanju je projekt koji pored Albanije zahvata i teritorije današnje Srbije, Crne Gore, Makedonije i Grčke. Taj prostor je markiran u predvečerje Berlinskog kongresa i albanska politička elita sa velikom upornošću već 137 godina tretira ga kao prostor "velike Albanije". U trenutku kada je formulisan, Albanci su činili oko 44 odsto populacije koja je na njemu živela. Od tog trenutka taj teritorijalni okvir je na različite načine ispunjavan Albancima, da bi danas bio etnički čist. Prostor je ispunjavan, pre svega terorom.

* To bi značilo novu promenu granica i rušenje četiri države...

- To podrazumeva sasvim novu konstrukciju granica na Balkanu. Ali to nije samo danas prisutno, granice se ovde menjaju gotovo permanentno. Taj proces nije završen, jer dobar deo balkanskih država danas ima priznate, ali ne i od velikih sila koje u tome učestvuju, garantovane granice. Neuvođenje Crne Gore u NATO, nerešeni status Makedonije, situacija na jugu Srbije, sve to granice čini otvorenim. Takođe, ukoliko se u Grčkoj pojača ekonomska i politička kriza i ukoliko Grčka napusti evropske institucije, sukobi bi mogli i tamo da se preliju.

* Zašto su centri moći, koji podržavaju albanske pretenzije, izabrali baš ovaj trenutak da izazovu tenzije?

- Trenutak je krajnje osetljiv i može da izazove događaje sa nesagledivim i dalekosežnim posledicama. Ako znamo da se danas ratovi vode i zbog ekonomije u kojoj je energetika vrlo važan faktor, moguće je da je kriza u Makedoniji izazvana zbog toga što bi kroz Makedoniju i dalje kroz Srbiju do Mađarske trebalo da prolazi jedan krak "Turskog toka". Takođe, ne treba zanemariti ni pokušaj Kine da realizuje novi vodeni put svile što se završava kupovinom luke u Pireju i razvojem brzih pruga u ovom delu sveta, čime bi se povezao evroazijski prostor. To najmoćnijoj državi sveta nimalo ne odgovara. Treći razlog može biti neuspeli projekat Kosova, koji se nedavno iskazao i kroz odlazak desetina hiljada mladih ljudi.

ALBANIJA I HRIŠĆANSKE DRŽAVE * DANAS su na Balkanu mrtve sve velikonacinalne ideje osim albanske. Kako je ona uspela da se održi?
- Uklapa se u neke druge projekte velikih sila. Ako gledate odluke Prizrenske lige, jedna od osnovnih je suprotstavljanje balkanskim hrišćanskim državama i vođenje svetog rata protiv njih. Projekat "velike Albanije" može da bude uklopljen i u projekat islamske države koja se rađa na istoku i čije "inžinjere" i ulogu u budućnosti samo naziremo.

* Osim Kosova, Albanci žele i Preševsku dolinu. Da li je Srbija svesna opasnosti koja sa nad njom opet nadvila?

- Mislim da su političke elite svesne te opasnosti. Ali, potreba posla kojim se političari bave jeste da sva balkanska pitanja rešavaju tiho, mirno, uporno, sa dubokim osećajem ozbiljnosti i predanošću u razgovorima. I to nije mudrost aktuelne političke grupacije ili one pre nje. To je naprosto potreba kojoj nas uči istorija, jer svi oni koji su pokušavali da razumeju balkansko pitanje definisali su ga kao skup manjih i većih isključivosti i "lako zapaljivih pitanja" čije neoprezno rešavanje vodi nesreći. Zato je neophodna taktičnost i strpljenje u pregovorima.

* Iz Beograda i stižu pomirljive poruke, ali na ovom terenu zveckanje oružja jače se čuje od poziva na dijalog...

- Pozivi na dijalog gotovo da se nikada ovde nisu "primali", ali je uvek bilo poruka umnih ljudi da se ključna pitanja rešavaju mirno. Setimo se Stojana Novakovića, jednog od naumnijih ljudi Srbije sa kraja 19. i početka 20. veka. U nastojanjima da srpsko pitanje bude izmešteno iz okvira "islamskog sveta" savetovao je ne upotrebu sile već prava, knjige, znanja. Iskustvo umnih političara, koje je srpski narod nekada imao, upućivalo je da se država brani ne samo na granicama, već u evropskim prestonicama i lokalnim balkanskim državama. Trebalo je naslutiti i prepoznati svaki zaokret u politici velikih sila, signal koji odatle stiže, ciljeve koji se formulišu i realizuju. Ignorisanje toga neminovno je značilo opasnost.

* To današnja politička elita i pokušava. Koliko dobro nam ide ta odbrana po evropskim prestonicama?

- Mi to još ne možemo da vidimo. Primećujemo da ima posrtanja i razočaranja koja često nastupaju kao posledica prevelikih očekivanja, ali mogu biti i posledica nedovoljnog angažovanja evropskih država kada je u pitanju Balkan. To nedovoljno angažovanje možemo da tumačimo na različite načine, ali svaka od velikih sila u skladu sa svojim sebičnim interesima vidi budućnost jednog prostora. Mi treba da gledamo svoje interese i uklopimo ih u inetrese velikih sila na Balkanu, ako ih suprotstavimo, neće biti dobro. Srbija danas ne može da čini više od skromnog diplomatskog protesta i ne može da dobije više od još skromnijeg ustupka. Srbija je kao čovek sa dosijeom kome se ne veruje. U novoj podeli karata na Balkanu, evidentno da je Albanija izabrana kao strateški partner, isto kao i Hrvatska. U toj raspodeli za Srbiju nije bilo mesta.

* Što nije prvi put...

- Za Srbiju nije bilo mesta ni 1914. ni 1941. u Hitlerovom novom poretku, za Srbiju nema mesta ni danas, ali to ne znači da Srbija nema svoju budućnost. Da bi Srbija postala značajna potrebna joj je jaka ekonomija, zatim ozbiljna reforma prosvetnog sistema, stabilizovanje i reforma vojske, ozbiljno diplomatsko prisisuvo svuda gde se pojavljuju pitanja vezana za nju i prostor na kome se nalazi, što podrazumeva spoj znanja i politike. Ali ne tako da naučnici budu u politici, taj model smo iscrpili u prethodnoj deceniji, već da se politika "hrani" rezultatima do kojih nauka dolazi, da se "hrani" pouzdanim znanjem.

I OSUDA I REHABILITACIJA - STVAR POLITIKE

* MNOGO polemike u javnosti izazavala je odluka o rehabilitaciji Draže Mihailovića. Kakav je vaš stav?

- To ništa ne znači. General Mihailović je osuđen u političkom procesu, osuđen je i za ono što je činio i za ono što nije činio. Sada ga rehabilituju i za ono što je bio i za ono što nije bio. Rehabilitacija je podjednako politička, kao što je bila i osuda. On je osuđen po komandnoj odgovornosti, kao što se danas radi u Hagu. Sve to je samo jedna politička igra, koja nosi nove polarazacije unutar srpskog naroda. Potrebno je dati reč mlađoj generaciji koja bi na osnovu svojih saznanja i istraživanja osvetlila taj period. Isto važi i za Josipa Broza. Ni jedan ni drugi pokret nisu bili svetački, ali nisu bili ni crni đavo.

* Ovih dana obeležavaju se godišnjice pobede nad fašizmom. Čini li vam se da se fašizam povampiruje, da su neke države pomalo zaboravile tekovine antifašističke borbe?

- To nije pomalo, već do granica da crvene obrazi. Vrlo je važno što naš državni vrh nije bio spreman da ustukne, i da prihvati neke sugestije, već je u skladu sa sopstvenom istorijom naša vojska učestvovala na obeleževanju 70 godina od pobede nad fašizmom u Moskvi. Danas, Srbija nema razloga da se stidi svog antifašizma, dok ga drugi u okruženju izmišljaju. S čime treba da koračaju Bugari ili Hrvati na Crvenom trgu? S kakvom istorijom, s kakvim legitimitetom? Na kraju krajeva, narodi žive i od časti, odolevajući pritiscima. Ali ono što je još opasnije jeste pokušaj revizije istorije, kada je reč o oba svetska rata.

* Ko menja tu sliku i zašto?

- Danas, o istorijskim istinama odlučuju neuki političari, stranački odbori, skupštinska tela, tribunali... To je neozbiljno. Tu istinu treba da izgovaraju istoričari, ne zato što ima je to privilegija, već zato što imaju pristup dokumentima i činjenicama, rade na istorijskim izvorima, saznaju prošlost... Samo naivan čovek može da misli da se slika Prvog svetskog rata slučajno menja.