NE traži Zapad od Beograda da bude kooperativan, da sarađuje. Ne, Zapad traži punu, bezuslovnu poslušnost, Zapad traži sve a ne daje ništa. Eno vam Rusije za nauk. Kad tu nuklearnu velesilu, zemlju s najboljom armijom na svetu, prostrtu kroz jedanaest vremenskih zona nastoje da ponize, da joj sve uzmu a ništa ne daju, šta od tog i takvog Zapada može da očekuje mučena Srbija, oklevetana zemlja i narod u njoj, meraja, što bi rekli Turci, na kojoj svako radi šta hoće i kad hoće.

Može Beograd sutra da prizna nezavisnost KiM, Zapad će već u petak tražiti teritorijalnu autonomiju za Albance u tzv. Preševskoj dolini. Mogu da nas nateraju na prodaju "Telekoma", Elektroprivrede, namenske industrije... neće im biti dosta. Tražiće kontrolu nad oranicama, pašnjacima i na kraju nad izvorima pitke vode. Ovo poslednje možda pre svega; svet se munjevitom brzinom približava vremenu kad će se voditi ratovi za vodu, a ne za naftu. I tu je Rusija, s Bajkalskim jezerom i bezbrojnim sibirskim rekama, najbolji primer.

Šešelj je iz Haga nasilno bačen na šahovsku tablu Srbije da bi u određenom trenutku bio upotrebljen kao teška figura. To je istog trena bilo jasno i njemu i svima nama. Taj trenutak je došao; Beograd odbija da uvede sankcije Rusiji i da formalno, potpisom Nikolića ili Vučića, prizna nezavisnost Kosova i Metohije. Sila je ubrzana 24. marta, onim okupljanjem ispred razrušenog Generalštaba i govorom predsednika Vlade Srbije od kojeg Zapad očekuje više nego što on, i da hoće, ne može da da. Ni objektivno ni subjektivno.

U srpskom sagledavanju političke istorije svakako precenjeni Nikola Pašić imao je dobru formulu za ovakve jednačine: Čekati, čekati, čekati...