KOMENTAR: Kazan

VIŠEGODIŠNjA mantra da „EU nema alternativu“ definitivno je u Srbiji sahranjena.

Upokojio ju je, kako to red i nalaže, lider stranke koja je tu ekstremnu frazu lansirala na političku scenu i postavila je na pijedestal nedodirljive ideološke biste.

Kao što je u vreme Josipa Broza bilo zabranjeno dirnuti u „bratstvo i jedinstvo“, tako je za vreme Borisa Tadića proglašavan za izolacionistu, ksenofoba i mračnjaka svako ko je posumnjao u bezalternativnost puta ka Briselu.

Sada, evo, Bojan Pajtić, novi vođa DS, okreće ploču. Njegova strateška politička poruka je da nam treba prvo srpska, pa tek onda evropska Srbija i da svako ko samo ponavlja da Evropa nema alternativu „dokazuje da je loš strateg i slab političar“...

Možda za to „vraćanje poteza“ na šahovskoj tabli, postoje i kalkulantski razlozi jer evroskeptično biračko telo nema svoju stranku u parlamentu i korisno bi bilo zahvatiti kutlačom i u taj kazan glasova.

Ali, šta se to suštinski promenilo pa se evrohisterije odriču i njeni glavni promoteri? Odgovor je - realnost!

Srbija se nalazi pred istorijskim raskršćem jer joj je Zapad izručio zahtev da mora da izda Rusiju da bi ostala na evropskom putu.

U našoj zemlji još nijedna stranka nije glasno iznela stav da bi Moskvi trebalo da uvedemo sankcije i uskočimo u evroatlanski rov. A politika da „EU nema alternativu“ obavezivala bi baš na takav „odlučan“ potez.

Zato, svako odustajanje od dogmatskog klanjanja Briselu danas izgleda kao izlazak iz dubokog političkog ofsajda.