KOMENTAR: Žičara

NISU se bombarderi NATO opet nakostrešili nad Srbijom, niti je to bila „crna sreda“ na Beogradskoj berzi. Za divno čudo, ništa od toga, iako je Aleksandar Lukašenko došao u Beograd.

Zamirisao je samo napalm sa jezika naklapala iz takozvane druge Srbije, kojima su se uoči posete beloruskog predsednika priviđale „devedesete“ i nesrećni trojni savez koji je u jeku agresije na našu zemlju objavio Slobodan Milošević.

Ne čudi to od ovih distributera apsolutnih istina, večno žednih ljudskih prava koje obično propisuje Vašington. Ali, nisu se čuli 2009. kada su se njihovi politički ljubimci slikali na Kopaoniku sa „diktatorom iz Minska“ koji je tamo došao samo na skijanje. Jer, Lukašenko je, valjda, tiranin jedino onda kada se sreće sa onima koji nisu po besprekornom ukusu perjanica „pristojnije Srbije“.

Nije im smetalo ni kada je naš državni vrh praktično bio primoran da sedne za sto sa presvučenim teroristom Hašimom Tačijem zvanim Zmija, ni kada se Boris Tadić u skopskim maglama pozdravljao sa „vojnikom Agimom Čekuom“. Tada nisu pištali njihovi stalno načuljeni etički senzori.

Ti trezveni pragmatičari, koji hvataju za gušu kad im neko zauzme parking-mesto, ali se hladnokrvno mire sa otimanjem Kosova (koje Minsk nije priznao), preziru i to što je trgovinska razmena Srbije i Belorusije narasla na 200 miliona dolara. Sića je to u odnosu na kapitalne lekcije koje godinama slušamo iz njihovih stražarskih kućica oko strateškog poligona zvanog „humanitarno pravo“.