Sećate se, nije bilo davno, kad je Siniša Mihajlović, s pozicije selektora fudbalske reprezentacije Srbije, poslao kući Adema Ljajića jer ovaj, uoči prijateljske utakmice Španija - Srbija, nije hteo da peva srpsku himnu. A zašto bi pevao? Zato što je Mihajlović uveo takvo pravilo: svi su morali da pevaju himnu.

Postupak malog Ljajića (ovo „mali“ zato što u javnosti Srbije ima još jedan Ljajić, Rasim, političar, Ademov stric) naišao je na priličnu osudu u delu srpskog društva. Naravno, bilo je zamerki i na račun Mihajlovića, ali manje, uglavnom se komentarisalo u stilu: „Mihajlović ide na motivaciju, Mihajlović konačno uvodi disciplinu, zna Siniša šta radi.“ Ništa od toga. Ispostavilo se da Siniša nije imao pojma šta radi. Njegova reprezentacija delovala je kao naprečac okupljena družina studenata DIF-a. U toj ekipi pouzdano se znalo samo šta treba da radi golman.

Mihajlović je bio vrhunski fudbaler, evropska klasa, jedan od najboljih šutera na svetu, ali s trenerskim poslom ima malo šta zajedničko. To je posao koji on ne ume da radi. Pre svega, nije načisto s tim šta je motivacija, odakle ona dolazi, gde i kad je najjača, šta menja u čoveku. Otkud uopšte pomisao da bi se sportska ekipa mogla motivisati kroz pevanje himne. Motivacija se razvija u fazi zvanoj psihološka priprema igrača i ne obavlja se na terenu. Da pevanje himne ima nekakvog učinka, videlo bi se u narednom periodu kad su izabranici Siniše Mihajlovića svi odreda pevali himnu, a devedeset minuta kasnije s terena odlazili pognute glave. Pobeđivao ih je ko god je hteo.

Ljubinko Drulović, naslednik Siniše Mihajlovića, obnovio je poziv Ademu Ljajiću. Ne interesuje ga, kaže, ko će i hoće li neko uopšte da peva himnu. Momci su tamo da igraju, a ne da pevaju.

Kakav problem Adem Ljajić ima s himnom „Bože pravde“? Prilično jasan i isto tako razumljiv. Nakon što je izbačen iz ekipe, izjavio je da voli Srbiju, da od desete godine života sanja da zaigra za Srbiju, ali, rekao je i to, ne može protiv sebe. Ovo se, ako nekome nije jasno, odnosi na činjenicu da Adem nije Srbin, izjašnjava se kao Bošnjak, a „Bože pravde“ odiše srbovanjem, šta god to nekome značilo.

I jedno i drugo je u redu, naravno, kao što bi bilo u redu da Srbi pokažu neophodno razumevanje kad neko ko ne pripada tom narodu - Bošnjak, Mađar, Hrvat, svejedno je - ne peva njihovu službenu himnu.

Da budemo otvoreni i iskreni do kraja: „Bože pravde“ je umetnički iskazana molitva Bogu, a kad je već proglašena za himnu, onda je pre svega himna jednog naroda, a ne jedne države. Uostalom, i nije pisana da bude himna. Uzeta je iz predstave „Markova sablja“ (završni deo), prvi put izvedene 1872. godine, za koju je tekst napisao Jovan Đorđević, a melodiju Davorin Jenko.

I krajnje lično, meni je za himnu Srbije neuporedivo bolje rešenje bila pesma Dositeja Obradovića „Vostani Serbije“, u melodijskoj obradi Vartkesa Baronijana, ali dobro... sada je tako kako je. Elem, ostavimo na miru one koji ne žele da pevaju službenu himnu Srbije. Imaju svoje razloge, koje mi iz većinskog naroda moramo da uvažavamo. Što se malog Ljajića tiče, iskreno verujem da će sada u dresu Srbije imati neke dodatne motive.