U nedelji iza nas veliku pažnju javnosti pobudio je mini-serijal „Večernjih novosti“ o patriotizmu, evropejstvu, rodoljublju. Želja nam je bila da objasnimo, ako je moguće, zbog čega se samo kod Srba, u određenim društvenim i političkim krugovima, svako isticanje nacionalnog osećanja, pozivanje na istoriju i nacionalne velikane, tretira kao retrogradno, konzervativno, antievropsko ponašanje. Ta vrsta „antievropejstva“ kod drugih naroda nije poznata. Otkuda to?

Koren je dubok, seže do 1918. godine, što su objašnjavali i sagovornici „Novosti“, i rađanja zajedničke države Južnih Slovena, u kojoj je većinski narod, Srbi, uz poništavanje sopstvene države morao da kruni i kolektivnu nacionalnu svest jer to je smetalo malim narodima. Rabota je kulminirala u Titovoj Jugoslaviji i došli smo u situaciju, evo traje i danas, da je svako srpstvo u Srbiji incident.

Završne radove u ovoj priči obavila je frakcija Saveza komunista Srbije, poražena na čuvenoj Osmoj sednici. Oni su svakom nacionalnom predznaku kod Srba prilepili hegemonizam, šovinizam, neretko i fašizam. Oni su u Srbiji uveli podelu na patriote i one druge, uz paralelnu postavku da je patriotizam najveće zlo; oni (poraženi na Osmoj sednici) „izmislili“ su tzv. nezavisno novinarstvo; tvrde da su baš oni u Srbiju „doneli“ demokratiju i slobodu; oni su tražili lustraciju ali sa 1986. godinom kao startnom pozicijom, inače bi morali same sebe da lustriraju. Na kraju, oni su, kažu, vlasnici buduće članske karte Srbije u Evropi. Ako do toga ikada dođe.

Nema nijedne loše, negativne, teške, najcrnje ocene, kvalifikacije Srba kao naroda i Srbije kao države, koja je nastala u inostranstvu. Ne, sve one rođene su u dedinjskim vilama i beogradskim salonskim stanovima likova poraženih na Osmoj sednici, poslate su u svet kao tužba na račun sopstvenog naroda, a otuda se vratile kao stavovi međunarodne zajednice.

Svi interesi najvećih srpskih neprijatelja, velikih i malih, poklapaju se sa ciljevima i interesima bivših srpskih komunista (sada demokrata i liberala) izašlih iz šinjela Osme sednice. Čudno, ali istinito. Takvi, bez izuzetka, gaje naglašeni animozitet prema, na primer, Emiru Kusturici. Ili prema Novaku Đokoviću. Otkud njemu - onako uspešnom, najboljem na svetu - pravo da se predstavlja kao Srbin.

Niste valjda zaboravili da je Žarko Korać, prvi u svetu, Đokoviću zamerio što nakon pobede podiže tri prsta. Korać to smatra srbovanjem, provokacijom. Iz toga je, samo iz toga, rođena nedavna londonska ocena da su onaj ustaša Josip Džo Šimunić i Novak Đoković ista strana balkanske medalje. Čovek koji je to izgovorio pojma nema šta znače tri Đokovićeva prsta. Javili su mu iz Beograda uz opširno, možete pretpostaviti kakvo, objašnjenje.

Kusturica im smeta jer ruši postavku da je svaki srpski nacionalizam neprihvatljiv za Evropu. Kustu u toj Evropi tretiraju kao izuzetno retku i isto tako vrednu endemsku vrstu, cene ga više nego sopstvene filmske velikane, a vrlo dobro znaju za njegovo srbovanje. I kako tu činjenicu sebi i drugima da objasni sledbenik poražene frakcije KPS na Osmoj sednici. Izlaz je pre neku godinu ponudila Vesna Pešić; ona smatra da Kusturicu treba vratiti u Sarajevo.

Zvuči paradoksalno, nestvarno za 21. vek, ali Srbi kao narod moraju još jednom na put nacionalnog osvešćenja, jer ono što je u tom smislu kod Srba ostavilo jugoslovenstvo i komunizam, dugoročno gledano predstavlja najuspešniji projekat poništavanja jedne nacije u savremenoj Evropi.