SAMOUVERENIM i čilim koracima, svojstvenim bivšem reprezentativcu u odbojci, akademik Vasilije Krestić (82) uspeo se pre nekoliko večeri stepeništem do Svečane sale Matice srpske u Novom Sadu, na promociju svog kapitalnog dela "Srbi u Ugarskoj (1790-1918)".

Ovo naučno delo u izdanju Matice srpske, po opštoj oceni, predstavlja sveobuhvatni istorijski udžbenik za današnja i za nadolazeća pokolenja jer, uz oslonac na rezultate rada ranijih istoričara, sadrži obilje do sada nepoznatih podataka koje je akademik Krestić decenijama prikupljao u arhivima Beča, Budimpešte, Praga, Zagreba, Novog Sada, Sremskih Karlovaca i Beograda.

- Ova knjiga je moja davnašnja želja, moj dug mojim precima iz Banata gde sam i rođen - kaže u intervjuu "Novostima" akademik Krestić. - U turskim spisima pronašao sam podatak da su moji živeli tu još pre Velike seobe. Najstariji podatak o mojim precima potiče iz 1556. godine, a to je bilo pre Bune u Banatu (1594). Ja sam ovde starosedelac i uvek sam želeo da se bavim istorijom svog kraja. Međutim, moj profesor, akademik Vaso Čubrilović, smatrao je da je za univerzitet korisnije da izučavam istoriju Hrvatske. Tako je i bilo decenijama, ali sam uporedo, od prvog dana, prikupljao i građu iz istorije Vojvodine.

* Ispostavilo se da prof. Čubrilović nije pogrešio, jer jedna od najznačajnijih novina u vašoj knjizi jeste hrvatska komponenta u srpskoj politici u Ugarskoj, koja je u dosadašnjoj istoriografiji bila potpuno zanemarena...

- Mnoga pitanja iz prošlosti Srba u Ugarskoj, od Ilirskog pokreta do ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom, pa i mnoga aktuelna pitanja srpsko-hrvatskih odnosa, nije moguće razumeti bez poznavanja te "hrvatske komponente". Zato što je Srem, za razliku od Bačke i Banata, koji su bili u sastavu Ugarske, od 1860. do 1918. godine činio deo tzv. Trojedne kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. U mojoj knjizi je novo i tumačenje pojave tzv. srpske notabilitetske politike, mnogih pitanja koja se tiču Vojne granice, odnosa unutar Miletićeve Srpske narodno-slobodoumne stranke itd. Najviše prostora posvetio sam revoluciji 1848-1849. godine, koju sam prikazao monografski, sa svih mogućih aspekata.

STRAHUJU SRBI U HRVATSKOJ * POMNO ste istraživali istoriju Srba u Hrvatskoj i odnose Srbije i Hrvatske. Kako ocenjujete današnji položaj preostalih Srba u Hrvatskoj? - Sudeći po najnovijim zbivanjima u Hrvatskoj, nasilnom uskraćivanju ustavom zagarantovanog prava da se koriste svojim pismom, ne samo u Vukovaru već i u mnogim drugim gradovima Hrvatske, izvikivanju ustaške parole posle fudbalske utakmice, koje je dobilo masovnu podršku ne samo na stadionu već i u elektronskim medijima, kao i po opstrukciji u obeštećivanju izbeglog srpskog stanovništva, položaj Srba u toj zemlji nije zavidan. Srbi tamo imaju razloga da strahuju od ustašije, a vlast neće ili nije u stanju da reaguje na adekvatne načine.

* Zašto Vojvodine nema u naslovu?

- Dugo sam razmišljao o naslovu. Zapravo je reč o Srbima iz današnje Vojvodine i namerno nisam hteo da stavim da je to istorija Srba u Vojvodini zato što od Temišvarskog sabora, od 1790. godine, kojim počinjem knjigu, a završavam 1918, samo nekih 12 godina postojala je Vojvodina. To je bilo u vreme revolucije 1848/1849. kada je proglašena na Majskoj skupštini, a onda carskim aktom od 18. novembra 1849. godine stvoreno je tzv. Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Mislio sam da bi bilo istorijski nekorektno da sam zbog tih 12 godina označio ceo period kao vojvođanski.

L* Osim što su Srbi duže od veka živeli u Ugarskoj, ni u onom periodu od 12 godina kada su bili "svoji na svome" nisu "pokrivali" celu današnju teritoriju Vojvodine...

- U ono vreme, od 1849. do 1860. godine, cela Vojna Krajina nije bila u sastavu ondašnje Vojvodine. Vojnoj Krajini je pripada deo Srema, tu je Šajkaški bataljon sa 14 naselja i južni Banat. A, pravo da vam kažem, nisam hteo da stavljam Vojvodinu u naslov knjige i zato što smatram da ne treba poddžarivati te "vojvođanerske strasti" i tamo gde nije bilo Vojvodine pričati da je jeste bilo. Dakle, Vojvodina je u ono vreme mogla da postoji u svesti naših ljudi u želji da se ona ostvari iz istorijskih razloga - da bi se očuvala srpska nacionalna i verska individualnost.

* Kako su se Srbi branili od planski osmišljene mađarizacije, naročito izražene od pojave Lajoša Košuta pa do propasti Austrougarske?

- Tokom čitavog 19. veka, a naročito od izbijanja revolucije 1848. do kraja rata 1918, Srbi su se žestoko i dosta uspešno branili od mađarizacije, koja je imala za cilj da od nacionalno heterogene Ugarske stvore veliku i etnički čistu Mađarsku, koja bi se protezala od Karpata do Jadrana. Čitava istorija Srba u Ugarskoj, pogotovo ona od sklapanja Austrougarske nagodbe 1867. godine i zavođenja dualizma, svodi se na borbu za očuvanje srpske nacionalne posebnosti putem teritorijalne ili što šire narodno-crkvene autonomije.

* Kako su srpsko-srpski odnosi uticali na očuvanje identiteta naših sunarodnika u Ugarskoj?

- Nacionalna svest Srba bila je tada na mnogo višem nivou nego danas. Tadašnji političari iz Beograda i iz Novog Sada imali su mnogo razvijenije nacionalno, patriotsko i državotvorno osećanje od današnjih. Bilo je u pojedinim istorijskim trenucima nesporazuma i nerazumevanja, pa i ozbiljnijih neslaganja, ali u kritičnim trenucima oni su se uzajamno pomagali. U revoluciji 1849. godine Srbi u Ugarskoj su se našli u nezavidnoj situaciji, bez dovoljno vojnika i oružja, pa je iz Srbije došlo oko 10.000 dobrovoljaca pod vođstvom vojvode Stevana Knićanina, koji je tada rekao: "Braćo, samo Sava i Dunav nas dele."

* Bilo je i srpsko-srpskih nesporazuma...

- Bilo ih je kada su Srbi u Ugarskoj bili pritisnuti od Beča i Pešte da prihvate neke propise ili zakone koji su ih dovodili u neravnopravan položaj, s ciljem da izgube dotadašnje privilegije. Da bi se spasli, ugarski Srbi su stalno pritiskali Beograd da im pomogne, da krenu u neku oslobodilačku akciju. A, Beograd koji je do tada stekao svoja autonomna prava, posle i samostalnost, oklevao je da to stavi na kocku i da izazove sukob sa Austrougarskom u trenutku kada nije imao snage ni da se oslobodi od Turaka. Tada je izbio spor između Svetozara Miletića i vlade kneza Mihaila.

* Samo četiri godine uoči prisajedinjenja Matici Srbiji, srpski prvak u Ugarskoj Jaša Tomić objavio je u listu "Zastava" nekrolog o "tragičnoj pogibiji nadvojvode Ferdinanda i njegove supruge", a atentat Gavrila Principa osudio kao "čin bolesnih i uzavrelih mozgova"...

- Tomić je slutio veliko zlo, da bi odagnao bilo kakvu sumnju od sebe, Radikalne stranke i Srba u celini. Zajedno sa Mihailom Polit-Desančićem i nekim crkvenim velikodostojnicima, Tomić je izrazio lojalnost Austrougarskoj, ali je i osudio divljačke napade na Srbe, koji su se dogodili u Sarajevu i drugim gradovima Bosne, Hrvatske i Dalmacije. Mnogi Srbi su tada davali izjave lojalnosti mađarskim vlastodršcima. One su vlastima prijale, ali su dobro znali da te izjave ne odražavaju raspoloženje srpskog naroda. Zato su u pograničnim oblastima prema Srbiji, u Sremu i južnom Banatu, predviđajući mogućnost ustanka, preduzeli sve mere da ga, u slučaju izbijanja, uguše.

* Kako danas, 95 godina posle prisajedinjenja delova današnje Vojvodine Srbiji, tumačite dnevnopolitičke tenzije na relaciji Beograd - Novi Sad?

- To je destruktivnost koja vodi računa o interesima uskog kruga političara. Srbi u Ugarskoj su se vekovima borili za teritorijalnu i crkvenoškolsku autonomiju, da bi očuvali svoje srpstvo i veru, a ne zato da bi se vek kasnije odvojili od svoje matice i ponovo zakoračili u neizvesnu borbu.

* Kakva vrsta autonomije je potrebna današnjoj Vojvodini?

- Mislim da Vojvodina zaslužuje određenu vrstu prvenstveno praktične autonomije da bi se rasteretila administracija, da bi bila efikasnija. Ali, ako ta autonomija podrazumeva prerogative državnosti, to bi nanelo nesagledive štetne posledice i po Vojvodinu i po celu Srbiju. I obezvredilo bi istorijski učinak austrougarskih Srba, koji su uvek bili ponos i dika celog Srpstva.



U RATU SA HAJDINOM

* BILI ste svojevremeno i vrlo kritični prema SANU, nazvavši je liderom u ćutanju...

- O rukovodstvu SANU mislim i danas isto što sam mislio i ranije kada sam ga kritikovao, jer nema naznaka da se ono u bilo čemu izmenilo. Mogao bi se sačiniti pravi inventar greha koje je počinio Izvršni odbor SANU na čelu s predsednikom Nikolom Hajdinom. Predsednik je zabranio da SANU reaguje u vreme kada je na dnevnom redu bio Statut Vojvodine. On nije dozvolio da se raspravlja o celini Statuta, već je zahtevao da SANU iznese svoj sud samo o onoj odredbi koja se odnosila na osnivanje Vojvođanske akademije. Nije dozvolio ni da se održi međunarodni naučni skup pod nazivom "Velika Srbija, istina, zablude, zloupotrebe" u vreme kada je Haški tribunal u više sudskih procesa insistirao u svojoj optužnici na tom pitanju. Takođe, nije bio spreman da podrži blagovremeno održavanje naučnog skupa o najaktuelnijim pitanjima KiM. Predsednik Hajdin je bio odlučno protiv toga da se SANU prihvati izrade Srpske enciklopedije, koja je nasušna potreba naše nauke i kulture. Sprečena je i međunarodna razmena knjige "Magnum crimen" akademika Viktora Novaka, koja je prevedena na engleski, čime je doprineo prećutkivanju zla koje je razobličeno tom knjigom. A godinu i po trajao je moj rat s predsednikom Hajdinom da on prestane da se predstavlja kao "predsednik Akademije nauka", već kao "predsednik SANU".


BIOGRAFIJA

VASILIJE Krestić rođen je u mestu Đala kod Zrenjanina. Studije istorije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na kojem je 1967. doktorirao sa temom "Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine". Od 1981. godine bio je šef katedre za Nacionalnu istoriju novog veka. Naučno se usavršavao u Beču, Budimpešti, Majncu, Pragu, Moskvi i u Bonu. Za redovnog člana SANU izabran je 1991. godine. Upravnik je Arhiva SANU, a punih 14 godina bio je sekretar Odeljenja istorijskih nauka SANU. Posebno se bavio istorijom Srba u Južnoj Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji u 19. i 20. veku. Autor je više studija: "Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine", "Istorija srpske štampe u Ugarskoj 1791-1914", "Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji 1848-1914", "Biskup Štrosmajer, Hrvat, velikohrvat ili Jugosloven", "Genocidom do velike Hrvatske"...