Baš u ovo doba godine, 29. oktobra 1912, dok je besneo Prvi balkanski rat, pukovnik Pavle Paunović zatražio je od generala Božidara Jankovića, komandanta Treće armije Srpske vojske, da krene prema Prizrenu, drevnom gradu cara Dušana.

General Janković zahteva izveštaj obaveštajnog oficira, saznaje da se turska vojska povlači iz grada i okoline, da u samom gradu vlada haos i veliki strah od srpske armije ispred koje je marširala vest o njenim pobedama i nezaustavljivom napredovanju. Krenite prema gradu, glasila je komanda generala Jankovića.

U rano jutro, kod Suve Reke, delegacija grada Prizrena sastaje se sa komandom Srpske vojske i nudi ulazak u grad bez borbe. Janković prihvata. Tako je oslobođen Prizren. Za to vreme turska vojska „napredovala“ je na istok, ka Carigradu.

Stotinu jednu godinu kasnije, 24. oktobra 2013, u Prizrenu, gradu čiji vazduh diše još samo desetak Srba, starčadi, pred skoro 40.000 Albanaca predsednik Vlade Turske, Redžep Tajip Erdogan, kazao je: „Draga braćo i prijatelji, imamo zajedničku istoriju kulture i civilizacije. Nemojte zaboraviti, Turska je Kosovo i Kosovo je Turska...“

Ovde se ne sme smetnuti sa uma da je Turska prva država koja je priznala samoproglašenu nezavisnost Kosova. Pre samo dve godine, turski ministar inostranih poslova, Ahmet Davutoglu, izjavio je u Sarajevu da će Turska svaki oblik napada na Sarajevo tretirati kao napad na Istanbul. Mi smo jedan narod, ovi prostori su naša rodna mesta, kazao je isti ministar svojevremeno u Mostaru.

Turska prolazi kroz virove savremenog i tradicionalnog, okreće se tehnološkim progresima, ali još više vremenima kada je sablja Osmanlija vitlala Balkanom, sve gore do zidina Beča. Islam je u Turskoj sve važniji, odnos prema veri trese državni i vojni vrh, učenje Kemala Ataturka, čoveka koji je Tursku izvukao iz mengela verskog fanatizma i društvene zatucanosti, zaboravlja se i svesno gura u tamne, memljive lagume drevnog Carigrada, sada Istanbula.

Velike sile nikada ne menjaju ciljeve; one ih prilagođavaju okolnostima, modifikuju, ali istrajavaju, čekaju bolja vremena. U pojavnim oblicima savremena, tehnološki unapređena Turska nije zaboravila nijedan od svojih velikih strateških ciljeva, onih sa kojima je u nedrima, poražen do nogu, turski sultan napustio Balkan 1913. godine, sanjajući povratak Turske. On to nije dočekao, ali njegovi naslednici jesu. Umesto kopita, Balkanom se razleže zvuk motora aparata kućne tehnike koja stiže iz Turske.

Sa frižiderima, televizorima, klima-uređajima, modernom konfekcijom, Turska se tamo negde krajem devedesetih vratila na Balkan, prošla liniju Beča i nekoliko godina kasnije prodrla duboko u Nemačku, stomak EU.

Donedavni predsednik Srbije mislio je da će susretima uz jagnjetinu i baklavu, osmesima, srdačnim, opuštenim razgovorima na Bosforu, u Beogradu, na Baščaršiji promeniti nešto u odnosu Turske prema Srbiji, iznad koje se pet vekova vijorila zastava sa polumesecom. Ništa nije promenio, jer je malo šta razumeo u međunarodnoj politici, posebno ovoj balkanskoj, satkanoj od krvavog pletiva istorije.

Erdogan u Prizrenu, Davutoglu u Sarajevu, samo su potvrdili ono što razumni i realni znaju; ništa novo ne događa se pod kapom nebeskom. Menjaju se samo okolnosti i sredstva.

Šta ovde može Srbija? Ništa. Bog visoko, Rusija daleko. Može samo da čeka kako će ostale velike sile - Nemačka, Amerika, Engleska - reagovati na izazov ponovnog prodora islama, sada na turskim krilima, u Balkan i Evropu.