Druga strana: Tadić, izjava, Novosti

BIVŠI predsednik Srbije, Boris Tadić, danas počasni predsednik Demokratske stranke, oglasio se 18. oktobra, u ranu zoru, kad su budni samo polivači ulica, pekari i narodna milicija, saopštenjem iz kog se može razabrati svašta, u prvom redu tvrdnja, Tadićeva, da su „Novosti“ izmislile i objavile intervju sa njim.

Nismo objavili intervju. Objavili smo izjavu, ali Tadić tu ne pravi razliku, on nije novinar (nećemo dalje od toga), ali kako razumeti da tu razliku ne pravi onaj ko u Tadićevo ime piše i preko Tanjuga pušta saopštenje? Uzgred, nemušto, nepismeno, sa delovima koji se međusobno tuku, i jezički i logički. Evo šta se dogodilo.

Sedamnaestog oktobra, oko podne, padala je kiša, novinar „Večernjih novosti“, ženskog roda, zatekne se u centru Beograda, slučajno, na istom mestu gde i Boris Tadić, i reaguje kao što se od novinara očekuje: zatraži intervju. Čovek je vladao ovom zemljom, donosio važne odluke, određivao tokove naših života, kako da ga ignorišete, posebno ako ste novinar. Tadić se uljudno zahvalio na ponudi, dodavši da nije vreme za intervju, ali je nastavio da razgovara sa novinarkom „Večernjih“. Ne o kiši, Zvezdi, pozorištu, već o politici.

To što je rečeno u razgovoru „Novosti“ su objavile kao Tadićevu izjavu. I nije sporno da je to rečeno, to ni Tadić ne spori. On samo malčice nije iskren: u saopštenju tvrdi da se susret sa novinarkom „Večernjih novosti“ sveo na molbu za intervju i njegovo odbijanje. Nastavak razgovora ne spominje.

A šta je rečeno u tom neformalnom razgovoru? Ništa spektakularno, čak ništa novo, mogle su „Novosti“ komotno i bez toga. Tadić je samo obrazložio već više puta iznet stav da se do daljeg neće vraćati u arenu aktivne, svakodnevne, politike.

Boris Tadić je decenijama u javnom životu, u politici, i zna da razgovor sa novinarom - formalni ili neformalni, svejedno je - nije što i ćaskanje sa komšijom ili rodbinom na krštenju, slavi, teferiču. Ako je ono što je u opuštenom razgovoru rekao novinarki „Novosti“ toliko opasno, delikatno, važno, da zavređuje saopštenje preko državne agencije, zbog čega Tadić nije rekao novinarki „Novosti“ da to ne objavljuje? Ne, on je samo rekao - doviđenja. Koji bi to novinar odoleo izazovu da ne objavi ni reč bivšeg predsednika države, a reč je bila o politici?

„Novosti“ su Tadićevu izjavu štampale iste večeri, na trećoj strani osnovnog izdanja, koje odmah, raznim prevoznim sredstvima, putuje van glavnog grada, ali dođe i na neke adrese u Beogradu. I taman kad smo pripremali sledeće, beogradsko izdanje, negde pred ponoć, zazvoni telefon noćnog urednika našeg lista. „Dobro veče, ja se zovem Ana Roland, radim kao pi-ar Borisa Tadića. Ovo što ste objavili gospodin Tadić nije rekao i očekujemo da to izbacite iz sledećih izdanja“, reče ženski glas. Noćni zove svog nadređenog i ovaj mu kaže - skini to, ionako je praznjikavo. Tako se Tadićeva izjava nije pojavila u beogradskom izdanju „Večernjih novosti“. Ranom zorom usledilo je gore spomenuto saopštenje. I to je sve.

Inače, Tadićevi majstori za marketing (koji su ga narodu prodavali po principima reklame za viklere) vole da zovu beogradske redakcije dajući razne sugestije. Tako se u poslednjoj kampanji za predsednika Srbije (Tadić izgubio) zvali (opet) noćnog urednika „Novosti“ tražeći da se objavi kako je Boris na otvaranju osnovne škole u Loznici igrao basket i ubacio dve trojke. Sa naglaskom na dve trojke.