Komentar: Izdajnik Emir

Čuli ste, sigurno, da Emir snima film o ljubavi u ratu i da mu glavnu ulogu igra Monika Beluči. Snimaju na prostoru BiH, uglavnom u RS. Kako svaka priča u ratnom okviru podrazumeva nekakvu vojsku i oružje ni Kusto nije mogao bez toga. Zatražio je i dobio saglasnost da mu oružane snage BiH statiraju, pucaju, fingiraju rat, nevažno šta, ali se onda javio Željko Komšić i rekao: „Ne dam“. Bez obrazloženja. Istoga dana oglašava se Izetbegović i on kaže: „Ne dam“ ali nudi obrazloženje koje glasi: „Kusturica je veliki reditelj i još veći izdajnik svoga naroda“.

Ta rečenica Alijinog sina oslikava sve nesreće, podele, plotove i tarabe, svu tragiku čemerne zemlje BiH. U ovih par Bakirovih reči krije se objašnjenje zašto Bosna nikada više neće postati jedinstvena država; zašto tu nazovi državu jedni smatraju ekskluzivno svojom a drugi je ne priznaju ili je doživljavaju kao tuđu.

Koga je i kako izdao Emir Kusturica? Izetbegović kreće od postavke da je Kusturica musliman, Bošnjak, i njegov odlazak iz Sarajeva, pred početak rata, a posebno Kustino svrstavanje na srpsku stranu, tretira kao izdaju. Bakira nije briga što Kusturica nikada nije ispovedao islam, što se nikada nije izjasnio kao Bošnjak, što je Srbin po osećanju i opredeljenju. Bakiru je dovoljno što se Emir tako zove, što mu se otac zvao Murat a majka Senija. Zna on dobro da su Kusturice nekada bili Babići, da potiču iz okoline Bileće i da su, pritisnuti nevoljama, sa pravoslavlja prešli na islam. Kao što zna da su njegovi Izetbegovići nekada bili Biogradlije, da su sredinom 19. veka došli iz Beograda i da se njegov otac, Alija, jedno vreme izjašnjavao kao Srbin. Lep predložak za priču o izdaji.

Sa ovim nespornim činjenicama Bakir Izetbegović i njegovi istomišljenici imaju ogroman problem, a da bi se koliko-toliko održali na nogama u teoriji da je Kusto veliki reditelj i još veći izdajnik, reći će da je slavni reditelj napustio svoju zemlju baš kad je na nju izvršena agresija svrstavajući se na stranu agresora. Poznata priča, u njenom nukleusu je definicija rata, odnosno, jedna velika sarajevska laž koja na infuziji medijskih manipulacija traje, evo, 20 godina. Ta laž kaže da je Srbija izvršila agresiju na BiH a laž kreće od postavke da Srbi u Bosni nisu ravnopravan narod, da su njihovi stavovi, interesi, pozicije, drugorazrednog karaktera jer Bosna nije njihova. Ko njima, Srbima u Bosni, pomogne na bilo koji način, taj je izvršio agresiju na Bosnu.

Na kraju, za zaboravne i one kojima je istina mrskija nego đavolu tamjan, evo nekoliko „malih“ istina; kriza u BiH počela je izdajom Jugoslavije, muslimansko-hrvatskim dogovorom o rešavanju bosanskog pitanja ignorisanjem stavova Srba, jednog od tri ravnopravna, konstitutivna naroda. Prva žrtva sukoba u BiH bio je Nikola Gardović, ubijen u Sarajevu 1. marta 1992. Treće, Alija Izetbegović je najpre prihvatio (mart 1992.) a onda odbio Kutiljerov plan za mirno rešenje bosansko-hercegovačkog problema. Četvrto, prvi ratni zločin u BiH počinjen je u srpskom selu Sijekovac, 27. marta 1992, od strane združenih snaga Armije BiH i Hrvatske vojske, kada je ubijeno više od 60 Srba i zapaljeno 50 kuća... Toliko o „agresiji na Bosnu“.

A Kusto i izdaja? Trajaće ta priča i dalje. Ništa Sarajevo nije naučilo iz slučaja Meše Selimovića, pa neće ni iz slučaja Kusturica.