Komentar: Deževa i Tucović

IMAJU li Srbi pravo da zamere ikome išta, antisrpsko delovanje, na primer, pre nego što sami sebe upitaju šta su učinili i šta čine da im sećanje na sopstvenu istoriju ne izbledi, da im deca, uz savršeno poznavanje biografskih podataka raznih jeca, ceca, goca, saznaju ko su bile Jefimija i Olivera? Kako zameriti jednom Francuzu ili Britancu što pojma nema da su Srbi, u dvadesetom veku, uz Jevreje, jedini narod u Evropi koji je bio izložen planskom i sistematskom uništavanju, istrebljenju, kad sami Srbi ništa ne čine da tu istinu iznesu u svet.

Koliko je Srba do pre mesec, dva znalo za selo Deževa, u duhovnom, državotvornom, nacionalnom smislu svakako najvažnije mesto u Srbiji. Nije moguć ozbiljan razgovor o Stefanu Nemanji, Nemanjićima uopšte, srpskoj državi, Svetom Savi, Srpskoj pravoslavnoj crkvi... bez spominjanja mesta Deževa. „Novosti“ su nedavno, u nekoliko navrata, učinile da Deževa izađe pred oči bar pola miliona Srba i građana Srbije; poslale su tamo pre dvadesetak dana svoje reportere i pokazale Srbiji na šta je zaboravila. U Deževi je kršten Stefan Nemanja, u crkvi Svetog Petra, iz šestog veka, očuvanoj do danas; u Deževi, zaselak Miščići, rođen je Rastko Nemanjić (Sveti Sava), tamo su stolovali srpski kraljevi Dragutin i Milutin... Da smo onakvi kakvi nismo, Deževu bismo uzdizali i poštovali kao Hilandar, i više od toga, odlazili tamo na hodočašća, Deževu bi predsednik Srbije pohodio makar jedanput godišnje, članovi Vlade mnogo češće, ali...

Na samo 65 kilometara od Beograda, u crkvi manastira Krušedol, na jednom od najlepših mesta Fruške gore, nalazi se grob kralja Milana, prvog monarha Srbije od vremena rastakanja srpske države kojom je vladao car Dušan Silni. Ako vas put nanese starim drumom od Beograda ka Novom Sadu, i obrnuto, gore, na Banstolu, skrenite ka Krušedolu i tamo, na Milanovom grobu, nećete zateći nikoga. Prazno. Srbima to mesto ništa ne znači.

Posmrtni ostaci cara Dušana počivaju u crkvi Svetog Marka u Beogradu. Dušan je vladao ogromnim prostorom, razapeo granice svoje države od Egejskog mora pa gore, do Krbavskog polja, doneo Zakonik koji je umnogome odredio buduće evropsko zakonodavstvo, ali ni to Srbima, u globalu, ništa ne znači. Više Srba zna za Robina Huda nego za cara Dušana.

Da neki drugi narod sa ovih prostora ima istoriju kakvu imaju Srbi, da zna gde su mu sahranjeni carevi i kraljevi, ta mesta nedeljom bi posećivale ako ne hiljade, stotine ljudi svakako. Nad srpskim svetinjama treperi paučina. Kod Srba je sve drugačije; nekada velik i moćan narod Srbi i danas, kad su malobrojni i nemoćni, imaju gotovo neobjašnjiv odnos prema sopstevnoj prošlosti i velikanima iz te prošlosti.

Zašto je to tako? Odgovor podrazumeva objašnjenja strašne, pogubne potrebe Srba da se žrtvuju za druge narode (i narode u pokušaju), da se zarad tuđeg interesa odriču svoje istorije i, što je najstrašnije, svoje države. I još nešto; postoji u srpskom biću, posebno od početka dvadesetog veka, virus koji se modelira, menja predzanke i pojavne oblike, prilagođava se, ponire i vraća se, ali traje. U pitanju je borba protiv sopstvenog naroda. Samoponištavanje. To je tema za neuporedivo veći prostor od ovog, a dok se nje ne prihvatimo hajde bar da razmislimo zbog čega najveći trg u Beogradu, onaj na Slaviji, i dalje nosi ime Dimitrija Tucovića, čoveka koji je udario temelje antisrpske propagande na Balkanu i u Evropi, koji Srbima ni najmanje dobro nije doneo, naprotiv, optužio je sopstevi narod da je u Balkanskim ratovima, čineći strašne zločine, imao nameru da potpuno uništi jedan drugi narod, Albance.

Zvuči poznato, zar ne.