Žak Rupnik: Ni Srbija ne može sama

PARIZ
OD STALNOG DOPISNIKA „NOVOSTI“

LIBERALIZACIJA svetskog tržišta ne ostavlja alternativu evropskom zajedništvu, koje, i pored velike krize, ostaje projekat budućnosti, ističe u intervjuu za "Novosti" Žak Rupnik, jedan od vodećih francuskih politikologa, profesor na Institutu za političke studije u Parizu i direktor sektora za istraživanja u francuskom Centru za međunarodna istraživanja i studije. Rupnik istovremeno izražava nadu da balkanske zemlje svojim neslaganjem neće urušiti EU, kada se jednoga dana u njoj nađu!

* Je li Srbiji mesto u EU?

- Članstvo u EU je jedini način za evropske zemlje da imaju težinu u mondijalizaciji. U Evropi postoji kritična masa. Da li bi neko dao bilo kakvu važnost tome šta danas misle Luksemburg, Estonija ili Slovačka da nema EU? Koga bi, inače, danas bilo briga za Letoniju ili Belgiju?

* Šta je danas glavni problem EU?

- Poslednjih dvadesetak godina dominiralo je pitanje proširenja na istok. Danas u EU glavna tema više nije na relaciji zapad - istok, nego sever - jug. Kriza evra je podelila Evropu po novoj liniji. Razlike između severa i juga su uvek postojale, ali su one sada postale naročito izražene. Po bilo kom kriterijumu, prihodu po stanovniku, padu BDP, procentu nezaposlenosti, nivou deficita, stopi po kojoj se zemlja zadužuje - gotovo svugde ćete tačno pronaći tu liniju. To Evropi nameće nove probleme koje ranije nije morala da rešava.

* Može li se uopšte imati isti novčanik u Berlinu i u Lisabonu?

- Možemo da imamo istu monetu, ali pravila moraju da budu jasna. Kad je uvođen evro, toga nismo bili svesni. Sada to otkrivamo u krizi. Zato je tako teško. Potrebna su zajednička pravila, i instance sposobne da omoguće njihovo poštovanje. Ne treba nam samo bankarska unija, već i usaglašenost budžetarnih i poreskih politika. Ne može jedna zemlja koja ima daleko veće poreze da spasava drugu u kojoj su oni značajno manji. To nije održivo.

* Koliko je realno tražiti iste napore od zemalja s tako različitim političkim, finansijskim i kulturnim navikama?

- Ispostavlja se da je bilo greška što se mislilo da će to doći samo od sebe. Postojao je osećaj da jedna faza uvodi u drugu. Počelo se sa zajednicom uglja i čelika, pa je stvoreno zajedničko tržište. Nastala je zatim zajednička moneta, za koju se mislilo da će nas odvesti u političku uniju. To se, međutim, nije dogodilo. Sada, ili ćemo krenuti ka nekoj vrsti federalizma, ili, jednostavno, idemo ka dezintegraciji.

- Danas je na delu komplementarnost ekonomija. Čak i nemački prosperitet u velikom delu zavisi od izvoza na jug Evrope. Nemačka ne može sama, i mislim da to tek sada počinju da otkrivaju. Ne možemo svi da imamo suficit. To je i pitanje zdrave logike: ako neko izvozi više, mora da postoji i onaj ko više uvozi. Sve te nemačke automobile i frižidere neko mora da kupi. Ono što Nemačka ne želi, i to može potpuno da se razume, jeste da se ne poštuju unapred prihvaćena pravila, uz izgovor da će Nemačka da plati. Možemo da postanemo rigorozniji u upravljanju finansijama. Zajedništvo nas ne oslabađa obaveze da se poštuju zajednička pravila. U Evropi se danas, u tom smislu, vodi prava ekonomska debata između Francuske i Nemačke.

* Šta je ostalo od famoznog francusko-nemačkog evropskog "dvomotorca"?

- Odnosi dve zemlje su redefinisani u krizi. Donedavno se govorilo o paru Merkozi. Danas više nije reč o tandemu, već o dva pola podeljene Evrope. I, ako treba da opstane, EU mora da pronađe kompromis između ta dva pola. Francuska tako, praktično bez svoje želje, postaje neka vrsta portparola zemalja juga u odnosu na sever i Nemačku. To je nova uloga za Francusku i rezultati još nisu vidljivi, ali je došlo do evolucije. Nemačka se dosta promenila u odnosu na pre dve ili tri godine. Shvataju da recesija u Evropi nije dobra ni za njih. Zato sada s više pažnje slušaju ono što kaže francuski predsednik.

* Nije li ova kriza pokazala veliki nedostatak EU koja se zasniva na konkurenciji i ekonomskom uspehu. Ne možemo svi da budemo trejderi, postoje i druge vrednosti?

- To je apsolutno tačno. Govorilo se da će nam zajedničko tržište pomoći da se ujedinimo. Sada u krizi vidimo da nas tržište dezintegriše i da, čak, oslabljuje demokratiju. Mnoge demokratski izabrane vlade više nemaju manevarski prostor. Izlaz iz ove krize je moguć samo ukoliko bude postojalo evropsko političko vođstvo sposobno da kaže jednima da ne možemo da živimo na kredit koji će plaćati najbogatije zemalje, ali i reći drugima da ne mogu da imaju samo računovodstvenu viziju Evrope.

* Je li takva, politički ujedinjena, federalna Evropa moguća danas, kada se u krizi sve više budi nacionalna svest?

- Ponekad, kada ste pritisnuti leđima uza zid, kad više ne možete da se izvučete, obavezni ste da donesete važne odluke. Ne kažem da će se to neizostavno i dogoditi, ali to je put za izlazak iz krize. Mislim da će i evro i EU preživeti, jer je alternativa - raspad, što bi bio gubitak za sve. Stvaramo nešto već 60 godina. I pored krize, Evropa ima ogroman uspeh, a dokaz za to je da još ima zemalja koje žele da nam se pridruže, uključujući i Srbiju.

* Šta će Srbija u takvom društvu kojem danas tako loše ide?

- Nalazimo se na globalnom tržištu i reagujemo kao male zemlje. Zato nam je potrebna Evropa. Nijedna evropska država, ne samo male, nego i one mnogo veće, ne može sama da se s tim uhvati ukoštac. Rusija, Kina ili Indija mogu. Druga je stvar kad imate milijardu stanovnika, kad ste veliki kao kontinent ili imate nepresušne energetske resurse. Mi ne možemo svaki za sebe, uključujući i Balkan.

* Mi smo jednom već bili zajedno, pa su nam objasnili da moramo svaki za sebe...

- Nije EU odgovorna za raspad Jugoslavije. Niko joj to nije nametnuo. Njeni narodi su sami odlučili da se raziđu. Nije bilo spoljne makijavelističke sile. Istina, na kraju Hladnog rata izostala je međunarodna pažnja. Postojala je nemarnost, čak s dozom krivice, kada se previše prostora ostavilo lokalnim akterima da sprovode nacionalističku dinamiku konflikta. Posle, kada su hteli da regauju, shvatili su da je bilo prekasno.

* Ako ne možemo sami, zašto da idemo u EU, a ne, na primer, s Rusijom?

- Za Srbiju je Rusija na određeni način privlačna. Između ostalog, vezuje vas i pravoslavlje. Rusija može da bude partner za određena ekonomska pitanja, kao, na primer, u energetskom domenu. Ali, sa svim teškoćama i krizom koju danas poznaje, EU ostaje ambiciozan projekat i vizija za budućnost.

* Isplati li se Srbiji zamena po principu: Kosovo za EU?

- To je brutalan način da se formulišu stvari. Razumem da ovo pitanje može da šokira mnoge u Srbiji. Ali, reč je o pojednostavljivanju. Ne kažem da treba biti indiferentan prema sudbini manastira ili srpskoj manjini. Ostavimo za trenutak po strani pravne i istorijske argumente. Da li bi bilo pametno da Srbija nastavi da do kraja veka ulaže suštinu svoje energije u stvar koja je unapred izgubljena? Kakva je perspektiva ponovnog osvajanja Kosova, koje je 90 odsto nastanjeno Albancima, i koje nikada nećete ponovo dovesti pod svoju vlast? Znate, možete pravno imati rezon, ali da politički grešite. Politika, ponekad, znači napraviti izbor koji gleda ka budućnosti.

* Zašto se takva mogućnost izbora ne ostavi i drugim narodima u bivšoj Jugoslaviji, kao što su Srbi sa severa Kosova ili Republika Srpska?

- Ne treba više dirati u granice. To bi bio silazak u pakao. Dosta je toga bilo devedesetih. Što se pre zaustavimo, tim bolje. Da mene pitate, nije trebalo ni počinjati. Bio bih savršeno zadovoljan da je Jugoslavija opstala. Ona, na kraju, može da se pronađe, u novoj formi, u okviru EU. Česi danas kažu da su im Slovaci najbliži narod u EU. I, obrnuto. Razišli su se i ponovo našli u Evropi. Nadam se da će se to dogoditi i sa svim bivšim jugoslovenskim narodima. Imate zajedničko nasleđe, isti ili sličan jezik. Evropa će vam dati zajednički krov, koji ste izgubili. Nadam se samo da to neće biti u funkciji da se blokira ili rasturi Evropa! Priznajem da je reč o svojevrsnoj ironiji: ako hoće da preživi, Evropa treba da ide ka federalizmu, a u nju će se integrisati oni koji su jugoslovenski federalizam shvatili kao neuspeh!

* Nije retko mišljenje u Srbiji da nas Evropa na neki način ponižava neprestanim zahtevima, a da samo uspravna nacija i jaka država mogu punopravno da uđu u EU?

- U tom slučaju, svi smo mi, na određeni način, poniženi. Svaki politički kompromis može onda da se shvati kao poniženje. Naprotiv, glavna zasluga Evrope je što je sve narode koji pripadaju evropskom projektu stavila na jednaku ravan. Danas svi sede za istim stolom i ravnopravno diskutuju s ostalima. Jedini način za male države da se ne osećaju poniženima je upravo sistem podele suverenosti unutar EU.

* Kada vidite Srbiju u EU?

- Bilo bi dobro kada bi se, vek posle atentata u Sarajevu, u junu ove godine, otvorili pristupni pregovori s preostalim balkanskim zemljama. Posle, sve zavisi od pojedinačnih kapaciteta. Lepo bi bilo kada bi se sve završilo do kraja ove decenije. Za najambicioznije, to je moguće.