DRUGI deo ”Dnevnika” Alistera Kembela, savetnika bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, stratega medijskog rata protiv Srbije i Jugoslavije sredinom devedesetih godina i jednog od najmoćnijih ”ljudi iz senke” u evropskoj politici tokom devedesetih godina prošlog veka, u četvrtak je izašao iz štampe u Velikoj Britaniji.

Zahvaljujući ljubaznosti dnevnog lista ”Gardijan”, nosioca ekskluzivnog prava na prenošenje delova iz ove knjige, izdavačke kuće ”Hačinson”, ali i autora, koji je, posle našeg poziva, rekao da će vrlo rado govoriti za neki srpski medij, ”Novosti” objavljuju intervju sa Alisterom Kembelom, dok ćemo u narednim danima publikovati i čitave dnevničke zapise.

Kembel nam je kazao i da je u pripremi i treća knjiga, koja će se baviti periodom posle maja 1999. godine. I u njoj će dobar deo biti posvećen Srbiji.

Već izašla autentična svedočenja ”desne ruke” Tonija Blera, koji je - u pravom smislu - bio na izvoru informacija, odnose se na početak i prvih nekoliko nedelja NATO bombardovanja Jugoslavije.

Naredni tekst opisuje paniku koja je zavladala u Alijansi kada je postalo jasno da se Milošević neće tako lako predati, kao i mukotrpne sastanke u Beloj kući, na kojima su Bler i Kembel pokušavali da ubede Bila Klintona da Srbiju napadne i vojskom.


* * * * * *

ZVALI su ga drugim najmoćnijim čovekom u Velikoj Britaniji, mada je tokom pune decenije, koliko je Alister Kembel bio desna ruka i pres-sekretar premijera Tonija Blera, bilo onih koji su smatrali da je baš njegova reč najvažnija. Znali su ga, doduše, i po drugim nadimcima: ”kralj spinovanja” ili ”arhitekta rata”.

Ovaj poslednji zaslužio je time što je ubedio britansku i svetsku javnost u opravdanost bombardovanja Jugoslavije i invazije na Irak. Bez ustručavanja je govorio da je upravo on bio strateg propagandnog rata protiv Srba, i da NATO ne bi ispunio svoj ”zadatak” bez njega za medijskim uzdama.

Na dan objavljivanja drugog dela njegovih dnevnika, ”Moć i narod”, koje je vodio u tajnosti dok je sa Blerom drugovao tokom prvog mandata nekadašnjeg premijera, Kembel u ekskluzivnom razgovoru za ”Novosti” kaže da distanca od deset godina - baš kao ni nova saznanja o bombardovanju osiromašenim uranijumom, ili istraga Saveta Evrope - nisu promenili njegov sud o NATO bombardovanju Jugoslavije, pa čak ni o planovima za kopnenu invaziju naše zemlje.

- Naš zadatak bio je da Milošević odustane od politike etničkog čišćenja, da srpske trupe napuste teritoriju Kosova, da se stvore uslovi za povratak izbeglica. Bili smo u pravu što smo se upustili u to - objašnjava on.

* Zar vas u toj oceni nisu pokolebala ni saznanja da je Oslobodilačka vojska Kosova, na čelu sa Hašimom Tačijem, otimala ljude, mučila srpske, ali i albanske zatvorenike, i uzimala im organe?

- Svestan sam optužbi protiv Tačija, ali o tome ne znam ništa više od onoga što sam pročitao u britanskim novinama. To je jako ozbiljna stvar, i zato treba predočiti sve dokaze, što pre. Što se mene tiče, ne sećam se da sam ikada upoznao gospodina Tačija, mada je moguće da smo se sreli tokom Blerovih putovanja na Kosovo.

* Izvestilac Saveta Evrope Dik Marti naveo je i da su vlade nekih zapadnih zemalja znale za trgovinu organima i ubistva?

- Koliko je meni poznato, Toni Bler nije imao saznanja o takvim zločinima. Da se razumemo, zlodela o kojima se govori zvuče zaista grozno. Pa ipak, ništa me i dalje ne može ubediti da NATO nije trebalo da dejstvuje.

* To ”dejstvovanje” za ishod nije imalo samo proterivanje Srba iz južnog dela pokrajine. Na videlo konačno izlazi da je Kosovo zasipano bombama sa osiromašenim uranijumom, što će ostaviti posledice na generacije i generacije žitelja?

ŽELIM SRBIJU U EU
* Pratite li i dalje političke prilike na Balkanu?
- Apsolutno. Veliki sam pristalica toga da Srbija, kao i ostale balkanske zemlje, uđe u Evropsku uniju. Ali, postoje mnoge prepreke i to znači da vaši ljudi moraju da budu mnogo realističniji kada govore o rokovima.

- U komandu NATO poslali su me kako bih sredio imidž alijanse i sprečio da izgubimo medijski rat. Istina je da sam tesno sarađivao sa vojskom, ali me nisu upućivali u takve, operativne detalje. Ali, znam za kontroverze koje su se podigle oko osiromašenog uranijuma. Zalažem se da Ujedinjene nacije detaljno ispitaju posledice. Postoje međunarodni standardi ratovanja koji se, jednostavno, moraju poštovati.

* Koliko su ti ”standardi ratovanja” ispoštovani u bombardovanju voza punog civila u Grdeličkoj klisuri, da ne pominjemo ostale ”incidente” i tada popularnu ”kolateralnu štetu”?

- Ne poričem da je tokom kampanje bilo tragičnih incidenata. Meni je u sećanju ostalo i ono nesrećno raketiranje kolone izbeglica na Kosovu. Osim što su, naravno, strašne za porodice, takve stvari su bile prava katastrofa za naš medijski imidž, kao i za odnose unutar NATO. Posle njih, morali smo da menjamo koordinaciju. Zato smo, posle slučajnog razaranja ambasade Kine, reagovali mnogo brže i organizovanije, i odmah se izvinili.

RUSKI MARŠ
* Sećate li se završetka rata?
- Uh, kraj je bio baš zbrkan, i mogao je da baci veliku, nepopravljivu mrlju na celu akciju. Tu najviše mislim na onaj ruski pokret ka aerodromu u Prištini. Ali, i pregovori o obustavi vatre trajali su duže nego što sam ja očekivao.

* U knjizi navodite da je upravo Toni Bler, vođen i vašim savetima, bio najveći zastupnik kopnene invazije na Jugoslaviju. Koliko su Alijansa i tadašnja Vojska Jugoslavije zaista bile blizu ”bliskog susreta” na Kosovu?

- Bler je znao da moramo iskoristiti sve što imamo da bismo pobedili. A to je uključivalo i opciju kopnene invazije. Smatrali smo da treba time da pretimo što više, kako bismo, možda, uspeli da dođemo do cilja i samo avijacijom. Tako se i desilo.


* Pa ipak, ta ideja nije imala nepodeljenu podršku ”saveznika”?

- Daleko od toga. Postojao je značajan otpor tome u ostalim zemljama NATO. Posebno u nekim evropskim. Čak se, videće se to i u delovima koje ćete preneti, i američka administracija podelila. Ali, planovi jesu postojali, bilo bi neozbiljno da nisu. Ko zna, možda je baš to imalo veliki uticaj na Miloševićevu kapitulaciju.

* Na nekoliko mesta gotovo panično zapisujete kako ”Srbi pobeđuju u propagandnom ratu”. Kako je jedna izolovana zemlja, pod sankcijama i u mraku - i bukvalno, i metaforički - mogla da se medijski suprotstavi najmoćnijim državama sveta?

- Ljudi često potcenjuju prednosti diktatura nad demokratijama u ovoj vrsti ”rata”. Režim u Beogradu imao je totalnu kontrolu nad svojim medijima, i to jeste uticalo na novine i televizije u zemljama NATO. Srpska propagandna mašina svakodnevno je puštala pogrešne informacije, i ponekad se činilo da je Srbija u pravu, a ne mi. To je bio veliki problem za nas, sa kojim nismo umeli da se izborimo u prvih nekoliko nedelja sukoba. Napravili smo grešku u koracima, ali smo uspeli da i to rešimo.