Komentar: Suze

DEČAK G. N. iz Bačke Topole nema oca. Nema novu i markiranu odeću. Nema ni mobilni telefon najnovije generacije, a da bi se uklopio u društvo školskih drugova, nacrtao je aparat na kartonu i nosio ga u džepu. To nije bilo dovoljno. Njegova situacija godinama je magnet za obest njegovih vršnjaka, koji ne biraju ni mesto, ni vreme, ni način da svoj bes iskale na njemu. Jer njega nema ko da brani.

Zahvaljujući hrabrosti majke Dejane, samohrane majke u invalidskim kolicima, za njegove muke sada su svi saznali i Srbija se digla na noge. Ali u Srbiji je mnogo takvih dečaka. U svakom mestu, manjem ili većem, sigurno postoji bar jedan koji trpi maltretiranje, jer "drugovima" smeta što ne može da kupi užinu, da ide na ekskurziju ili što nosi pohabane patike. Koji plačući dolazi iz škole i moli roditelje da ga sutra tamo ne šalju. Roditelji ga teše, a škole ćute. Da se ne zamere nekome koga ima ko da brani.

PROČITAJTE JOŠ - SAMOHRANA MAJKA INVALID: Godinama mi muče sina jer je siromašan, slomili mu nogu, a u školi tražili da ne prijavim

Na suze ovog trinaestogodišnjaka iz Bačke Topole ne smemo ostati nemi. Ne smemo okretati glavu i praviti se da ih ne vidimo. Na taj način podržavamo nasilje. A kada društvo podržava nasilje, ono može samo da raste i razvija se. Dok ne dođe do tragedije.

Neke statistike kažu da je gotovo polovina učenika u Srbiji više puta doživela neki oblik vršnjačkog nasilja. Obrazovni sistem i porodica u ovim slučajevima su dve najbitnije karike, koje moraju da rade zajedno, da se ispomažu kako bi na vreme primetile i suzbile sve oblike nasilja.

Roditelji i nastavnici nose najveći teret, ali ipak nisu svemogući. Sve institucije, od inspekcije, policije, do socijalnih službi, moraju da dignu glas i jasno kažu "stop" svakom vidu vršnjačkog nasilja. Moraju da reaguju dok ne bude kasno.