Sudija, ovo je ipak moj sin

MESECIMA je Radovan J. odbijao da razgovara sa Slavicom, koja je uporno dolazila u njegovu kuću tvrdeći da je iz kratke veze sa njim ostala u drugom stanju i rodila sina. Bio je izričit da to nije njegovo dete, da hoće da mu podmetne tuđe. U tome ga je svesrdno podržavala i majka, koja prema Slavici od samog početka nije gajila simpatije.

Taman kad su pomislili da su je se rešili, pošto je od poslednjeg dolaska prošlo nekoliko meseci, jednog dana sačekalo ih je neprijatno iznenađenje. Poštar je doneo sudski poziv sa tužbom za utvrđivanje očinstva. Radovan, koji je na jednoj beogradskoj pijaci prodavao voće, setio se advokata Tihomira Konstantinovića, koji mu je bio stalna mušterija. Poneo je poziv i uputio se u njegovu kancelariju. Ispričao mu je da je tačno da je sa Slavicom bio neko vreme u kontaktu i da su se viđali u stanu jedne bake, kod koje je ona svojevremeno iznajmljivala sobu. Kazao mu je da mu nije rekla da je u drugom stanju.

Advokat mu je objasnio da je situacija dosta složena, da će morati da se podvrgne određenim proverama. Pošto u ono vreme nije postojala DNK analiza objasnio mu je da će lekari specijalisti dati svoje mišljenje na osnovu pojedinih genetskih osobina njega i deteta. Ubrzo je bilo zakazano i prvo ročište na kojem se pored Radovana i Slavice pojavila i baka kod koje je ona živela.

- Recite nam da li je u sudnici muškarac koji je dolazio kod Slavice u posetu, možete li da ga prepoznate - upitao je baku sudija.

Ona se zagledala u pravcu gde je Radovan sedeo sa advokatom. Drhtavom rukom pokazala je u pravcu prodavca voća.

- Kad bi dolazio kod Slavice, čula bih neko šuštanje iz sobe - svedočila je baka.

- Da možda nisu bili miševi - upitao je advokat, ali je odgovorila da miševi ne prave takve zvuke.

Naredno ročište bilo je i poslednje. Za njega je Slavica izvukla “keca iz rukava”. Pravdajući se da nema kod koga da ga ostavi, povela je i sina. Mališa, od nepune dve godine, veselo je trčkarao po sudnici, išao do zapisničarke, kucao po mašini. Svima je ovo bilo veoma zabavno, ali najviše to što je bio isti Radovan. Ovaj ga je bez reči gledao, a onda mu se u jednom trenutku pojavio osmeh na licu.

- Sudija, ovo je ipak moj sin - rekao je Radovan.

Bio je ubeđen da je dečak njegov i da nikakve analize nisu potrebne.

Posle nekog vremena Radovan i advokat Konstantinović ponovo su se sreli na pijaci. Ovoga puta, prodavac nije bio sam za tezgom. Društvo mu je pravio sin.