KOMENTAR: Špijun

PRIČA o Čedi Čoloviću, čoveku uhapšenom pod sumnjom da je u Srbiji špijunirao za Hrvate, ne liči na avanturističke storije o Rudolfu Abelu, Kimu Filbiju, Zorgeu ili Dušku Popovu. Ona pripada žanru drame - tragedije koja se duže od dve decenije igra na klimavoj balkanskoj sceni.

Neslavna glavna uloga pripala je bivšem kapetanu Vojske Srpske Krajine, koji od 1993. živi u Srbiji. Tokom rata kao artiljerijski oficir borio se protiv Hrvata, bio čak i ranjavan. U rodno selo nakratko je došao tek 2000, posetivši majku na samrti. Kažu da je ga je hrvatska policija više puta privodila i saslušavala.

Negde na pola puta od Šibenika do Ugrinovaca nastupio je dramski obrt. Bivši oficir, invalid, počeo je da sarađuje sa onima sa kojima je koliko juče ratovao. Špijunirao, kažu, po krajiškim kafanama svoje ratne drugove, dojavljivao u Zagreb ko je od njih zgodan za optužnicu i poternicu, a ko za svedoka. Zauzvrat je dobio državljanstvo, pasoš i komfor da obilazi roditeljsko imanje.

Hrvatski obaveštajci vrlo jeftino su kupili Čedu Čolovića. Dali su mu ono što mu ionako pripada. On se našao u središtu mračne hrvatske trgovine nesrećom svojih građana. Da bi jedan Srbin dobio slobodu, mora prethodno da je oduzme drugima. Špijunirajući svoje Krajišnike, koji odavno više nikome ne prete, Čolović je postao saučesnik u biznisu prodaje straha i strepnje. Kupci ove robe isključivo su Srbi, nikada dovoljno proterani, prognani, osuđeni, zaplašeni.

U tragičnom raspletu gorke špijunske tragedije nema pozitivnih i negativnih junaka. Niti kraja drame. Kada god pomislimo da je zavesa konačno pala na scenu izađe neki novi Milanović, Hasanbegović, Čolović... I najavi još jedan neslavni čin.