NI 14 godina nakon bombardovanja varvarinskog mosta na Moravi, u Varvarinu rane nisu zacelile. Bole, jer su NATO projektili ubili 10 nevinih i teško ranili 17 civila. Ovog septembra je, pričaju za „Novosti“, so stavljena na ranu: Ustavni sud Nemačke doneo je odluku o odbacivanju njihove tužbe za nadoknadu štete.

Time je sudska bitka, vođena od 2001. godine u ovoj zemlji, završena. Tužioci, njih 27, kažu da su najmilije već izgubili. I ovaj će poraz, nekako, da se preživi.

- Nismo mi, verujte, hteli da uzmemo neke pare, nego da se čuje u svetu, da znaju ljudi da te žrtve imaju ime, a „moje ime“ je Milan, imao je samo 24 godine - govori tiho, ali ogorčeno majka Živadinka Savić. - Hteli smo samo da priznaju da su bar zlo uradili. Jer, moj sin je hteo dobro, krenuo je do mosta da pomogne drugima kada je čuo prvu bombu...

BORBA NIJE ZAVRŠENA PREŽIVELI poručuju da će sačekati mišljenje advokatske kancelarije koja ih zastupa i udruženja koja su finansijski pomagala sudsku borbu. Gordana Milanović iz Udruženja „Savet projekta - NATO žrtve traže odštetu“ ističe da će advokati temeljno proučiti poslednju odluku suda. - Imamo šest meseci, treba ispitati mogućnosti o eventualnom nastavku borbe pred Međunarodnim sudom u Strazburu, Evropskim sudom - kaže, za „Novosti“, Gordana Milenković.

Verica Ćirić izgubila je oca Milivoja. Bio je sveštenik:

- Nisam bila optimista da ćemo dobiti slučaj. A pamtim kao danas: bila je litije, praznik Svete Trojice. Mama je posle otišla na pijacu, ja sam krenula kući. Onda sam čula prvi projektil. Biciklom sam krenula ka mostu, niko mi ništa nije govorio. Tražila sam ga u Domu zdravlja. Rekli su mi, ako je živ, onda je u bolnici, u Kruševcu ili Paraćinu, a ako nije, onda je u kapeli. Bilo je ovo drugo...

Vesna Stanković, rođena sestra poginulog Vojkana, priča da je njenom bratu ostalo samo tri meseca staža, da bi trogodišnjoj ćerki Milici bila priznata porodična penzija. Ni to nije dobila. O povoljnoj presudi nije ni razmišljala.

I živi su sa živim ranama ostali. Povređeni su se priključili tužbi, slabo verujući u pravdu. Miroslav Dakić (53), invalid od tragedije, nije verovao da će bilo ko da prizna da je kriv.

- Leteo sam 10 metara, nisam stigao bilo kome da pomognem, lečio sam se preko godinu dana, invalid sam 60 posto, šest centimetara mi je kraća noga - nabraja Dakić.

Predrag Milošević: raznet kuk i deo noge, oštećeno srednje uvo, jako pištanje u glavi, uništena oba slušna živca i povređena kičma. Ima 42 godine i hoda uz pomoć štapa.

- Hteo sam samo da pomognem žrtvama - kratko kaže Predrag. - Ispada da sam imao sreće. Svratio sam u crkvu da zapalim sveću mojima koji su tad bili na Kosovu. To me je spaslo. Ali, kada sam krenuo do mosta, stradao sam. Gledao sam i pogibije.

Zoran Milenković, predsednik opštine Varvarin, otac Sanje Milenković (15), sjajne učenice Matematičke gimnazije, koja je kobnog dana krenula u Donji Katun sa drugaricama Marijanom Stojanović i Marinom Jovanović, kaže da će se do kraja boriti. Grupa građana nije mogla da tuži državu zbog bombardovanja, pa su onda tužili za nadoknadu štete. Uzalud. Osnovni sud u Bonu, Viši sud u Kelnu, Savezni sud u Karlsrueu i, na kraju, Ustavni sud Nemačke rekli su „ne“.

- Javnost je, ipak, na neki način čula za našu tragediju - kaže, za „Novosti“, Zoran Milenković. - Čuli su i za Sanju, čulo se da su mete bili civili. To bombardovanje mosta je bilo zločinački čin.

DVA NAPADA

DVA aviona NATO su ispalila dve rakete i uništila most. U prvom napadu poginule su tri osobe, a u drugom još sedam. Varvarinci, koji su pridošli da pomognu, ili su poginuli ili su povređeni. A mislili su da se most više neće gađati posle prvog udara. Procenjuje se da je oko 300 ljudi bilo blizu mosta, a na stotine u obližnjoj crkvi. Neka tela izvađena su kasnije. Ružica Simonović i njen sin Ratobor stradali su u kolima.