ŠTO mi Petra niste doveli? Je li u vrtiću? - pita suznih očiju Milić Martinović, dok u čvrstom zagrljaju drži suprugu Tanju koja se trese od plača. Majka Ljubinka ga miluje po kosi. Drhti joj brada.

Ovaj stasiti Aranđelovčanin u utorak je posle godinu i devet meseci dočekao da zagrli porodicu. Sa još četvoricom naših građevinaca stigao je u Srbiju iz zatočeništva u Libiji. Otišli su ni krivi ni dužni na robiju pod teškom optužbom da su ratovali za Gadafija.

Vratili su se kao slobodni ljudi.

- Da mogu, izljubio bih celu Srbiju - uzbuđeno nam priča Zoran Nikolić iz Lazarevca, dok na terasi u sedištu BIA očima „ždere“ borove. - Ne mogu da se nagledam. Pesak više ni na moru neću zgaziti.

On se sa Martinovićem, Nedeljkom Milanovićem iz Lazarevca, Miloradom Đunićem iz Loznice i Beograđaninom Vojislavom Nićiforovićem, odmah po sletanju na aerodrom, uputio ka zgradi BIA, gde su željno iščekivali da vide svoje najmilije.

VUČIĆ: OBAVEZA DA BRINEMO PRVI potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić rekao je da je operacija oslobađanja bila teška. - Imali smo više koraka, a nadali smo se, da budem iskren, da ćemo i ranije to da završimo. Međutim, od trenutka kada smo uspostavili najozbiljniji kontakt, onda smo znali, ništa vam se neće dogoditi, iako nikada ne možete to sa stopostotnom sigurnošću da tvrdite. Nismo učinili ništa posebno, obaveza države je da brine o svojim građanima - poručio je Vučić građevincima.

Akciju spasavanja ove petorke, čiju muku je u jeku krvavog libijskog rata čula cela Srbija, naši obaveštajci i Ministarstvo spoljnih poslova započeli su u septembru prošle godine. Strpljivom diplomatskom taktikom uspeli su da ih izvuku iz kazamata u Zintanu, gde su ih zatvorili na pravdi boga.

- Neću nikada zaboraviti taj 11. avgust 2011. godine. Krenuli smo trbuhom za kruhom. Ali, našli smo se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Na aerodromu u Tripoliju zarobili su nas pobunjenici. Optužili su nas da smo Gadafijevi snajperisti. Mislio sam da je gotovo sa nama - priseća se Zoran, mereći koliko mu je iždžikljao sin Vuk.

Naslednik se ne odvaja od oca. Pita ga brižno je li mu hladno u ižvakanim arapskim sandalama:

- Tri meseca nismo znali je li živ. Hvala bogu da je živ i zdrav - priča nam sramežljivi Vuk.

Oslobođeni Srbi sa porodicama i Aleksandrom Vučićem

Zoranovu priču nastavlja Nedeljko Milanović:

- Sa aerodroma su nas odveli u neki podrum. Promenili smo još dva-tri zatvora, da bi nas konačno smestili u Zintanu. Bili smo zatvoreni u tržnom centru, koji je pretvoren u robijašnicu. Lokali su bili ćelije, a u sredini je bio krug za šetanje. Pamtiću tih 70 koraka.

Vojislava Nićiforovića (levo) dugo su grlile supruga i ćerkica

Naši građevinci tvrde da ih čuvari nisu maltretirali i da su se sprijateljili sa ostalim zatvorenicima. Jednom mesečno mogli su telefonom da se jave porodicama, a mogli su čak i da prate srpsku televiziju.

Redovno su odvođeni na saslušanja, pošto je otvoren i sudski proces.

Milorad Đunić sa majkom / Milić Martinović u zagrljaju supruge i majke

- Jedini naš prekršaj bio je što smo u Libiju došli bez vize, a spremalo nam se suđenje kao da smo ratni zločinci. Nada nas nije napuštala, jer smo znali da je pravda na našoj strani. Tako je i bilo, pošto smo, na kraju, oslobođeni i pred civilnim i pred vojnim sudovima. Toga ne bi bilo da nije bilo naše države i vlade. Svima ću im biti zahvalan do kraja života - priča nam Vojislav Nićiforović.

“SAMURAJ“ VODIO AKCIJU
KLjUČNI čovek operacije bio je operativac BIA Vojin Milojević. Naši građevinci u utorak se nisu od njega odvajali, neprestano mu se zahvaljujući. - Nekoliko puta sam putovao u Libiju na pregovore sa njihovim vlastima. Akcija je bila veoma složena jer nismo imali slična iskustva. Iako je nosilac bila BIA, kombinovali smo napore svih državnih institucija, jer su važan aspekti bili i međunarodno pravo i diplomatske aktivnosti - rekao nam je Milojević, koga kolege zovu „Samuraj“, jer je državni prvak u kendu.

Uz rame mu se „zalepile“ mezimice Ena i Mia. Obećavaju mu da će mu odmah skuvati jaku kafu čim stignu kući.

Među poslednjima je u salon Bezbednosno informative agencije ušla Stana Đunić iz Loznice. Šarala je nestrpljivo pogledom po novinarima i bezbednjacima u tamnim odelima.

- Miki, sunce moje - ciknula je i pala u zagrljaj sinu Miloradu. Milovala ga je po licu. Plakala je kao kiša.

- Nemoj, majko. Živ sam ti se vratio.

- Jesi, blago meni. A samo jednom nisi poslušao. Onda kad si krenuo tamo - podsećala je Stana sina, brišući oči plavom bluzom.

U štab BIA stigli su i lakari, koji su odmah pregledali radnike. Sve je budno pratio šef agencije Nebojša Rodić. Objašnjava nam da je krug zatvoren pre oko mesec i po dana i da je tada bilo jasno da će ishod biti dobar:

- Sagledali smo tada sve činjenice i bilo je jasno da smo sposobni da realizujemo akciju.

Sevanje bliceva najavilo je dolazak prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića. On je bio jedan od ključnih koordinatora velikog poduhvata. Čak ni najbližim saradnicima nije otkrivao detalje akcije, dok naši građevinci nisu stali na tlo Srbije. Pozdravljao se redom sa članovima porodice, koji su mu se toplo zahvaljivali.

Čitava operacija bila je spremljena u nedelju. Naši građevinci su iz Zintana pod jakim obezbeđenjem prebačenu u Tripoli. Odatle su prevezeni u Tunis, gde ih je čekao avion koji je obezbedila Vlada. Odatle su se vinuli u slobodu.